"Lica džinovskih statua Bude su pozlaćena, a iz njihovih očiju sjaje dragulji", zapisao je u 7. veku kineski putopisac Huan Cang koji je zastao u Bamijanu, na čuvenom Putu svile, da bi se divio veličanstvenim statuama isklesanim pre bezmalo dva milenijuma u visokim stenama na oko 200 kilometara severozapadno od avganistanske prestonice Kabula. Vekovima su ove statue, deo svetske kulturne baštine i najveće statue Bude na svetu, mamile uzdahe oduševljenja putnika, trgovaca, vojnika, hodočasnika, a u moderno vreme i turista koji su pohodili Bamijan. Od sada, međutim, ovim jedinstvenim nasmešenim kolosima možete se diviti samo u knjigama i monografijama. Uzdahe oduševljenja zamenili su uzdasi očaja kada je vođa talibana mula Muhamed Omar naredio da se statue unište dinamitom i tako svet liši jednog od najvrednijih spomenika kulture, uz obrazloženje da Bude nisu "po volji Alaha".

Vođi talibana ostali su neumoljivi na proteste i molbe da poštede statue koji su stizali iz gotovo svih svetskih vlada i organizacija. Ni predstavnici UNESCO-a nisu uspeli da iskoriste kratkotrajan predah islamskih funadementlista, koji su prošle nedelje privremeno obustavili uništavanje da bi se posvetili velikom islamskom prazniku žrtvovanja, i da spreče talibanske vođe u daljem razaranju.

GLAVNO I SPOREDNO: Talibanski lideri ostali su neumoljivi i pred generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija Kofijem Ananom koji je svoju diplomatsku turneju započeo posetom Pakistanu, da bi pokušao da posreduje u indijsko-pakistanskom sporu oko Kašmira. Anan je ministru inostranih poslova talibana Vakilu Ahmedu Mutavakilu, predao ponudu čuvenog njujorškog Muzeja Metropoliten da se ove i sve ostale statue Bude, kojih u zemlji ima na desetine, prenesu u njujorški muzej. "Razgovarali smo o statuama ali sam sastanak napustio bez ohrabrenja", izjavio je Anan. Ministar Mutavakil je na Ananove zahteve odgovorio kako "razume da uništavanje statua neće poboljšati imidž koji talibani uživaju u svetu", ali da su "odnosi sa inostranstvom sporedni u odnosu na verske interese."

I vredna zbirka Narodnog muzeja u Kabulu totalno je razbucana. Muzejska zbirka je u proteklih nekoliko godina talibanske vlasti opljačkana, a mnoge dragocenosti ili su prodate u Pakistanu, ili naprosto uništene. Talibani s ponosom objavljuju da je oko 60 manjih statua Bude iz Muzeja uništeno već početkom februara. Generalni sekretar, kako se čini, nema više šta da spasava od umetnina iz Avganistana.

Šef indijskog tima konzervatora Rakaldas Sengputa, koji je sedamdesetih godina u Bamijanu proveo devet godina na restauraciji statua, ne krije očaj. "Statue su jedinstvene na svetu. Ali, i svod je neobično vredan, sa predivnom ikonografijom koja je zapravo mešavina grčke i indijske.

Zamislite varaja koji provede devet mukotrpnih godina stvarajući jedno delo, a zatim mu saopšte da je njegova statua uništena. Eto, tako se ja osećam", kaže Sengputa, koji se seća da je, kada je njegov tim stigao u Bamijan, morao da prespava u loklanom zatvoru, jer nije bilo hotela.

"Zatvor je preuređen, i postao je hotel ‘Bamijan'", kaže konzervator koji je svojevremeno morao da otklanja posledice uništavanja koje je na svom pohodu naneo mongolski vođa Džingis Kan.

Čini se da su velike kamene statue izazvale mnogo hitriju reakciju sveta i pažnju nego izbeglička kriza u Avganistanu u kojoj je već stradalo više stotina osoba, među kojima i nekoliko desetina dece. Suša, koja u Avganistanu vlada već treću godinu zaredom, siromaštvo izazvano decenijskim građanskim ratom, međunarodne sankcije i povremene borbe talibana sa protivnicima njihovog režima, izazvali su pravu humanitarnu katastrofu krajem januara, što je na beg navelo na stotine hiljada ljudi. Mnogi su se na putu posmrzavali usled iscrpljenosti i nedostatka tople odeće. Tek kada se broj žrtava znatno povećao, međunarodne humanitarne organizacije uspele su da skrenu pažnju sveta na problem i da se ozbiljno posvete spasavanju najugroženijh.

UMIRANJE OD GLADI: Predstavnici međunarodnih humanitarnih organizacija tvrde da bi od gladi u Avganistanu uskoro moglo umreti oko milion ljudi. S obzirom na tvrd stav talibanskih vođa i poniženje koje je nedavno doživeo i generalni sekretar svetske organizacije, izgledi da se situacija poboljša veoma su mali. Tome doprinosi i najava japanske vlade, najvećeg donatora pomoći Avganistanu, da će obustaviti pomoć iz protesta zbog uništavanja statua.

Problem sa Avganistanom je što ne postoji nijedan mehanizam svetske diplomatije koji bi mogao da dopre do talibanskih vođa koji su u roku od pet godina uspeli da pod svoju kontrolu stave bezamlo 90 odsto teritorije Avganistana. Talibanski reži u svetu sada priznaju samo tri države, Pakistan, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Emirati. Ali, čak su se i vlade ovih zemalja, uz više od 50 drugih islamskih zemalja, založile za spas drevnih statua. U svetu je danas malo zemalja koje bi se sa stanovišta međunarodnih odnosa mogle opisati kao "otpadničke" u onoj meri u kojoj je to talibanski Avganistan a nade da bi se nešto u tom smislu moglo promeniti veoma su mršave.

Od 1996, kada su Talibani (ili u prevodu "božji učenici") počeli da munjevito uspostavljaju vlast u zemlji, Avganistan se brzinom svetlosti udaljavao od normi koje važe u ostatku sveta. Talibani su u zemlji zaveli fundamentalističku strahovladu, u uverenju da su jedini koji tumače svetu knjigu Kuran na ispravan način. Islam su mahom izučavali u izbeglištvu u Pakistanu, što ih je i inspirisalo da sami sebe nazivaju "božjim učenicima" talibanima. Mnogi, međutim, veruju, da su ovi učenici najčešće nepismeni i da je pre reč o islamskom "neobrazovanju". Veruje se, takođe, da su današnje vođe talibana uz ubrzani kurs o islamu sticali znanja iz vojnih veština, a da su im učitelji bili visoki zvaničnici pakistanske obaveštajne službe, čime se donekle može objasniti njihov munjevit uspon. U zemlji jedino oni smeju da tumače i zavode šerijatski zakon koji, po tumačenju talibana, između ostalog zabranjuje televiziju i sva pomagala modernog sveta. Po istom tumačenju, ženama je zabranjeno da se školuju, a uskraćena im je i medicinska nega.

Naime, žene u bolnicama moraju biti striktno odvojene od muškaraca, i o njima se smeju brinuti jedino lekarke i medicinske sestre, a ni u najhitnijim slučajevima ne sme ih pregledati doktor muškarac. Kako im je uskraćeno školovanje, u Avganistanu nema ni školovanih doktorki, te su žene osuđene da se i u najozbiljnim operacijama i bolestima dovijaju same, ili da se ispomažu narodnom medicinom ili nestručnom brigom. Dok muškarci ratuju, žene moraju da rade, a radna mesta su im najčešće plantaže na kojima se uzgaja opijum, jer Avganistan je vodeći svetski uzgajivač opijata. Ne treba reći da potpunu kontrolu nad uzgojem biljaka iz kojih se dobija opijum imaju talibani, i promet opijatima predstavlja retku i gotovo jedinstvenu avganistansku vezu sa svetom.

Avganistan je, takođe i baza za obuku islamskih terorista, a zbog sumnji da pruža utočište najtraženijem teroristi na svetu, saudiskom multimilioneru Osami bin Ladenu, talibanski režim našao se pod udarom svetskih sankcija.

TALIBANI BEZ KONKURENCIJE: Svetska organizacija uzalud je od 1996, kada su talibani, u vidu neke vrste verskog proletarijata, došli na vlast, pokušala ne samo da suzbije uzgajanje biljaka za pravljenje opijuma već i da učini nešto u vezi sa ljudskim i ženskim pravima. Ali, kao što se svet užasva zbog talibanskog običaja da se lopov kazni odsecanjem ruke, ili da se žena koja prekrši šerijatski zakon živa zakopa, što određuje zloglasno Ministarstvo za suzbijanje poroka i očuvanje vrline, tako i talibani ne mogu da shvate zašto im se neko meša u način na koji će da uređuju sopstvenu zemlju.

Osim nepostojanja gotovo ikakvih veza između talibana i ostatka sveta, teškoću predstavlja i nedostatak opozicije u zemlji. U Avganistanu gotovo da nema nijedne vojne ili političke snage koja bi mogla da ugrozi talibanski režim. Nakon toliko godina ratovanja, obrazovani i stručni su napustili zemlju, u kojoj je ostalo siromašno i mahom nepismeno stanovništvo. Šta bi onda moglo ugroziti talibanski režim? To svakako ne bi mogle biti teške ekonomske prilike u zemlji, jer Avganistan već decenijama živi u bedi. Ne postoji način ni da se zemlja destabilizuje spolja, jer u samom Avganistanu ne postoji relevantna snaga koja bi, osnažena iz inostranstva, mogla pružiti ozbiljniji oružani otpor i pokrenuti masovnu pobunu. Talibanima glavobolju jedino zadaje Severni vojni savez (NMA), koji predstavlja koaliciju sastavljenu od triju šitskih partija. NMA kontroliše tih neznatnih deset odsto teritorije što sprečava talibane da se pohvale kako je zemlja njihova do poslednjeg pedlja. Ali, kako ovaj savez više vremena provodi u međusobnim svađama i razmiricama između frakcija i komandanata nego u ratovanju sa talibanima, "božjim učenicima" za sada niko ne može stati na put.