Nakon objavljivanja preporuke UNHCR-a o započinjanju prestanka izbegličkog statusa osobama izbeglim iz Hrvatske u ratovima tokom devedesetih, oglasio se i Komesarijat za izbeglice i migracije Republike Srbije koji je odbio ovu preporuku.

"Vreme" je o ovoj temi razgovaralo sa Danijelom Popović Roko, pomoćnicom komesara, koja nam je rekla da smatra da je odluka za objavljivanje ovakve preporuke UNHCR-a politička, a sa druge strane, da može da bude loša po četrdeset hiljada izbeglih iz Hrvatske koji još uvek imaju status izbeglica u Srbiji, kao i po Srbiju na kojoj je teret njihove integracije.

"Konvencija o izbeglicama navodi šest načina prestanka izbegličkog statusa. Četiri su oni koje mi zovemo individualnim, gde su ljudi sami došli do rešenja koje je dovelo do prekida statusa, a to je, na primer, sticanje državljanstva u zemlji prihvata. Tako je najvećem broju izbeglica u Srbiji i prestao status. Ostali načini, pored integracije u zemlju prihvata, jesu, dakle, ponovno stavljanje pod zaštitu zemlje porekla, odnosno povratak u zemlju porekla", kaže Danijela Popović Roko.

VREME: Na osnovu čega je UNHCR preporučio da se počne sa ukidanjem statusa izbeglica?

DANIJELA POPOVIĆ ROKO: UNHCR je iskoristio mogućnost da izda preporuku za ukidanje statusa na osnovu člana koji je objektivnog karaktera, a koji kaže da ukoliko je u zemlji porekla došlo do fundamentalnih promena, zbog kojih izbeglica ne može da odbije da se stavi pod zaštitu svoje zemlje porekla, onda, jednostavno, gubi izbeglički status. Drugim rečima, došlo je do takvih promena u Hrvatskoj koje više ne opravdavaju postojanje izbeglica iz Hrvatske bilo gde u svetu.

Oni su to pokušali da preporuče i 2012. i to u jeku pregovora u okviru Regionalnog procesa za rešavanje problema izbeglica. Mi smo ih molili da sačekaju da prođe donatorska konferencija za Regionalni stambeni fond i njeni rezultati jer bi samim sprovođenjem ovog programa došlo do prestanka statusa kroz povratak i integraciju po slobodnom izboru izbeglica, te da poglavlje ne treba zatvarati preuranjeno i na veštački način.

Ovo jeste preporuka i u formalno-pravnom smislu i država ne trpi nikakvu sankciju ukoliko je ne prihvati, ali je poenta u tome što se time – gasi svetlo. Time se pažnja međunarodne javnosti sklanja sa teme problema i potreba izbeglica iz Hrvatske, otežava se prikupljanje neophodnih donacija, otežava se finansiranje postojećih budžetskih programa podrške povratnicima u zemlji porekla jer, po UNHCR-u, osnov zbog čega su ta lica izbeglice više ne postoji.

Takođe, posledice po Regionalni stambeni program i regionalni proces u celini mogu biti značajne. Od 2008. godine, kada je ponovo zaživeo regionalni pristup u rešavanju problema izbeglica, kroz saradnju zemlje porekla i zemlje prihvata, a uz podršku međunarodne zajednice i donatorske kontribucije, četiri zemlje (BiH, Crna Gora, Hrvatska i Srbija) radile su, kroz bilateralne i regionalne radne grupe, na rešavanju bitnih i svakodnevnih problema sa kojima se izbeglice suočavaju. Tako je nastao i Regionalni stambeni program u vrednosti od 538 miliona evra. Vrednost Regionalnog programa za Srbiju je 330 miliona evra, a njime bi stambeno trebalo da se zbrine 16.780 porodica. Na donatorskoj konferenciji 2012. godine, u Sarajevu, ceo region je za ovaj program dobio 261 milion evra, što je polovina od ukupne sume potrebnih sredstava. Najveći donatori us EU i SAD, koji su proces i politički podržali.

U tom smislu, donošenje preporuke pre rezultata Regionalnog procesa i Regionalnog stambenog programa i pre nego što su nađena praktična rešenja za sve probleme, sav teret prebacuje na Republiku Srbiju.

Srbija integriše 10.000 izbeglica godišnje. Uz budžetska sredstva, značajne donacije iz Regionalnog stambenog programa, pojačaćemo tu stopu i moći ćemo za četiri, pet godina da rešimo probleme izbeglica kroz podršku u integraciji.

Koje su praktične posledice UNHCR-ove preporuke po status i prava izbeglica?

Naš naredni argument protiv ove preporuke jeste i to da bi njena primena dovela izbeglice u nepovoljan položaj i neizvesnost u pogledu statusa u zemlji prihvata. Osim toga, primena preporuke predstavlja ogroman, a nepotreban administrativni i finansijski teret na institucije Republike Srbije koje bi trebalo da je sprovedu.

S obzirom na to da je ta klauzula objektivnog karaktera i da UNHCR ne propisuje državama kako se sprovodi, Republika Srbija bi, u slučaju da ovu preporuku prihvati, morala da donese odluku opšteg karaktera o ukidanju statusa. Pošto je reč o statusnim pitanjima, morala bi i da donosi pojedinačna rešenja kroz odgovarajući postupak. Izbeglice bi u tom postupku mogle da se pozivaju na to da i dalje postoji opravdan strah da se vrate u Hrvatsku, a nadležni organ bi cenio dokaze i odlučivao o izuzecima. Ukoliko utvrdimo da je strah opravdan, izbeglica bi opet morala da dođe na tačku u kojoj je sada, a to je da čeka na pomoć u integraciji i dobijanje državljanstva, čime bi, konačno, njen izbeglički status bio ukinut. U suprotnom, morala bi da reguliše svoj status stranca u Srbiji.

Time se stvara jedan limbo za te ljude, u pogledu statusa, identifikacionog dokumenta, što je sad izbeglička legitimacija, prava koje ostvaruju itd. Sve to je pravljenje jednog bespotrebnog međukoraka koji bi i izbeglice i Srbiju mnogo koštao. Komesarijat bi se, umesto da radi stvari iz svoje nadležnosti, a to je podrška integraciji i ispunjavanje obaveza u Regionalnom stambenom programu, bavio tom revizijom statusa.

Zbog svega toga, mislim da je ta odluka UNHCR-a političkog karaktera, odnosno uslovljena političkim prilikama, a ne kvalitetnom analizom koja se odnosi na potrebu za njeno donošenje kao i efektima koje u praktičnom smislu proizvodi.

Šta to znači?

Postoji samo jedna država u regionu koja je donošenje preporuke podržavala. Republika Srbija, kao i BiH u kojoj se nalazi najveći broj izbeglica iz Hrvatske, protivila se donošenju odluke. U dosadašnjoj praksi UNHCR inicijativa za prestanak statusa poticala je uvek od zemlje azila. U ovom slučaju, preporuka je donesena na inicijativu zemlje porekla.

Još nešto je tu interesantno, preporuka je prvobitno trebalo da se odnosi i na izbeglice iz BiH jer je i sukob bio regionalni. Međutim, u poslednjem trenutku je odlučeno da se delovi koji se odnose na izbeglice iz BiH izbace iz preporuke.

To je u krajnju ruku čudno, ali i apsurdno jer najveći broj povrataka imamo u Bosni. U pogledu ostvarivanja i realizacije stečenih prava izbeglica, u BiH je dostignut najveći mogući standard. To što je veći broj ljudi izbeglih iz Bosne ukinuo svoj izbeglički status govori da su izbeglice iz Bosne imale veću šansu da reše svoj problem u onoj meri u kojoj je obezbeđen pristup pravima u zemlji porekla: da li kroz vraćanje imovine, da li kroz neki drugi način raspolaganja tom svojom imovinom. To im je omogućilo da ne budu na teretu niti jednoj državi ili međunarodnoj pomoći već da zahvaljujući svojoj imovini reše svoje probleme.

Pomenuli ste stopu integracije, da li je uvek bila tolika?

Od 2008. se prati stopa od 10.000 lica na godišnjem nivou. Za raniji period brojevi su različiti. Postoji podatak da je preko 200.000 lica izbeglih iz bivših republika SFRJ dobilo državljanstvo u Srbiji. Verujemo da je broj veći.

E sad, ima jedna lepa priča. Srbija je 2008. godine iskoristila šansu kada je Antonio Gutereš, visoki komesar UN za izbeglice, odlučio da napravi dijalog o produženim izbegličkim situacijama u svetu. Tada se među pet zemalja u svetu našla i Srbija sa velikim brojem ljudi sa izbegličkim statusom koji traje od 1992. Na marginama tog dijaloga, komesar Gutereš je predložio da se srpska i hrvatska visoka delegacija sretnu i dogovore o načinima saradnje kako bi se problem rešio.

Pre toga, imali smo sličnu inicijativu 2005. u kojoj su učestvovali, pored Srbije i Hrvatske, i Crna Gora i Bosna. Iz tog perioda imamo Sarajevsku deklaraciju, koju je sa naše strane potpisao ministar Ljajić. Tada su zemlje radile na regionalnoj strategiji za rešavanje problema izbeglica. Kada se tokom tog procesa došlo do pitanja stanarskih prava u Hrvatskoj, nije postojala politička volja da se pitanje reši. Od tada pa sve do 2008. i Guterešove inicijative, postojao je prekid u regionalnoj saradnji.

Te 2008. godine, na inicijativu civilnog sektora i uz njihove analize, sastavljen je spisak svih prepreka za povratak ljudi u Hrvatsku. Taj spisak, poznat kao NoN Paper, Ministarstvo spoljnih poslova Srbije je poslalo svuda u svet. Mislim da su posle toga na taj problem svi počeli da gledaju s pažnjom. Posebno EU, koja je sa Hrvatskom tada pregovarala o poglavlju 23 a koje se tiče ljudskih prava.

Nakon toga, otpočeli su novi proces regionalne saradnje i rad ekspertskih radnih grupa radi rešavanja konkretnih problema o kojima smo ranije govorili. Srbija je najzainteresovanija da se problemi izbeglica što pre reše a to je i pokazala kroz inicijativu da se oživi Regionalni proces. U tome su učestvovale nadležne institucije, Kabinet potpredsednika Krkobabića, Ministarstvo spoljnih poslova, SEIO i naravno Komesarijat.

Zadatak jedne od bilateralnih radnih grupa između Srbije i Hrvatske bila je i razmena podataka o izbeglicama. CIlj je bio dolaženje do najranjivijih, onih koji nisu rešili svoje potrebe ni u jednoj od zemalja.

U njihovoj statistici piše da imaju evidentirane 133.000 povratnika. Kada smo mi to uporedili sa našim podacima, uzevši u obzir samo dva kriterijuma, a to je da povratnik ima potvrdu o povratku u Hrvatsku, ali i da je primio neku vrstu pomoći, da mu je vraćena imovina ili da je učestovao u nekom programu obnove, došli smo do broja od oko 45.000 održivih povrataka. U tome se, dakle, slažu i Srbija i Hrvatska, što je konstatovano u zajedničkom izveštaju uz prisustvo UNHCR-a. Razlika između 133.000 i 45.000 mogli bi da budu povratnici iz drugih zemalja, a mogli bi da budu i ljudi koji su odlazili u Hrvatsku da bi, na primer, rešili neko svoje pravo, ali ovaj manji broj govori o održivosti povratka.

Nažalost, tekst UNHCR-ove preporuke nije citirao delove izveštaja koje je kao rezultat razmene podataka sačinio sam UNHCR a koji govori o rezultatima povratka, već prethodne najveće podatke koji ne govore o pravom stanju stvari.

Čitajući preporuku stiče se utisak da se poglavlje zatvara zbog promenjenih okolnosti u zemlji porekla tj. u Hrvatskoj, a ne zbog činjenice da se većina izbeglica integrisala u Srbiji, kao i zbog činjenice da su donatori ti koji su pomogli Regionalni stambeni program.

Da li je postojala komunikacija između Komesarijata i UNHCR-a u vezi sa tom preporukom?

Bili smo obavešteni preko našeg Ministarstva spoljnih poslova i prosleđeno nam je više verzija na koje smo davali komentare. Stav je bio da, s obzirom da postoji Regionalni proces koji će dovesti do prestanka statusa, ova preporuka nije ni potrebna, odnosno da početak njene primene treba odložiti do završetka Regionalnog stambenog programa. U tom smislu treba odložiti njenu primenu do 2017. godine. Osim tih principijelnih komentara, poslali smo i komentare na tekst te preporuke jer je bilo faktičkih grešaka.

Nismo dobili nikakve komentare na to što smo poslali. Naravno da to nije pregovarački proces, ali smo očekivali odgovor na komentar koji smo poslali. Konačni tekst preporuke koji je objavljen nije nam bio upućen, a o preporuci nas je obavestila Al Džazira i kolege iz OSCE-a koje su videle saopštenje hrvatskog Ministarstva spoljnih poslova.

Na kraju, Srbija nije prihvatila preporuku, tako da neće biti nikakve promene u našem radu. Radićemo kao što smo dosad radili.

Da li vam se javljaju izbeglička udruženja?

Da. Imaju bojazan da ova preporuka može da šteti rešavanju njihovih problema, naročito u vezi sa ostvarivanjem prava u Hrvatskoj. Udruženja iz Srbije, ali i iz Hrvatske, uputila su pisma visokom komesaru UN za izbeglice, navodeći i činjenicu da UNHCR nije obavio konsultacije sa civilnim sektorom pre donošenja ove preporuke.