Antropolozi su nedavno prestali da se čude činjenici koji najrazličitiji pripadnici ljudske vrste – od onih što još nisu otkrili vatru, do "najrazvijenijih" – dušu osećaju negde na prelazu grudi u stomak. Nije utvrđena statistički relevantna značajna razlika između onih koji dušu nose bliže grudima od onih kojima je više spuštena u stomak. Racionalna, hirurška nauka, međutim, u dotičnim predelima ljudskog tela nije otkrila ništa ni nalik na dušu: osim u slučajevima teških anatomskih anomalija, ceo ljudski rod na pomenutoj lokaciji nosi želudac. Stoga aksiom da nema melema koji tako prija duši kao salata od paradajza jednako važi za radikalne materijaliste na jednoj strani, a animiste, idealiste, vernike, mistike, panteiste, pobornike prakse seobe duša i sve druge, na drugoj. Sa stanovišta uživanja u paradajzu svejedno je da li slažete u želudac ili na dušu: uživanje je isto, što u ovom slučaju znači – rajsko.

Uostalom, paradajz i ne znači ništa drugo do raj ili, bar što se nemačkog jezika tiče, rajska jabuka (Paradiesapfel). Ozbiljni teolozi rešenje misterije zmije, Edena, Eve, Adama i jabuke traže – i nalaze – u pogrešnom tumačenju i vekovnoj zabludi oko jabuke kao jabuke: u pitanju je, u stvari, rajska jabuka, paradajz. Za razliku od jabuke, paradajz je mnogo sigurnije mogao da navede Adama na odricanje od večnosti, nudizma, blaženog nepoznavanja dobra i zla, druženja sa životinjama (i Evom). To će potvrditi svako ko je ušao u baštu s lejama paradajza u vreme kad se navađa po letnjoj žezi, gacajući po toplom blatu u kanalićima, udišući neuporediv, jak, božanski miris tamnozelenog, dlakavog lišća, birajući neki već zreo, napuknut ili od ptica načet plod, da ga potom zagrize ne brišući sok i semenke koji cure niz bradu. U takvoj razmeni večnosti za dolinu suza, u kojoj "ješćeš paradajz svoj u znoju lica svog", isterivanje iz raja i nije neka kazna.

Vukov Riječnik paradajz poznaje samo kao patlidžan (modri i crveni) ili jabučicu. Patlidžan je turska reč (patlican), poreklom iz persijskog (badingan); danas ga ovdašnji svet zove još i rajčica, jabučica, pomidor (zlatna jabuka), tomat, paradajz, ili patlidžan, a u njemu uživa pripremajući ga na stotinjak načina, koliko bi svaki dobar kulinarski priručnik morao da ima recepata. U Vukovo vreme, uostalom, paradajz je bio novost: kao i mnoštvo drugih stvari (duvan, kukuruz i sifilis, na primer), paradajz je u Evropu stigao iz Amerike (njena južna polovina mu je domovina).

To što je paradajzov put do Balkana trajao nešto duže, lokalnom stanovništvu nije smetalo da izmisli originalnu (srpsku, šopsku, grčku itd.) salatu: paradajz je svima osnova, luk obavezan, ljuta i/ili slatka paprika poželjna, Šopi (Bugari nastanjeni u Srbiji) i Grci dodaju sir, a Grci je krunišu maslinkama. Srpska, šopska i obična paradajz salata (paradajz, luk, so, biber i ulje) jesu mezeta ili salate, tj. konzumiraju se uz neki obrok pre njega, za vreme ili posle obroka, jedino grčka uživa opravdanu slavu jela po sebi i za sebe. Ovom obožavaocu paradajza godinama je bila osnovna hrana u lutanjima po Grčkoj: maslinke, maslinovo ulje, paradajz sopstvenog ukusa, sir i paprika pripadaju sećanjima boljim od stvarnosti.

Ipak, čisto uživanje u paradajzu dopušta jedva tri stupnja: onaj iz bašte, onaj samo isečen na kriške i preliven s malo ulja (dodavanje soli, sirćeta, limuna ili drugih kiselina je oblik perverzije: pravi, neindustrijski paradajz ih sadrži u savršenim odnosima) i onaj s čašicom meke rakije, sve to hladno, usred letnje pripeke, na pragu podruma tako da svežina bije u leđa. Dozvoljeno je i u hladu, pod orahom (miris paradajza i miris orahovog lista!), pored šedrvana, uz lepe žene… Eto raja i eto dokaza da nas iz njega ne mogu isterati.

Sok od paradajza (naravno, jedino onaj nesoljeni), janije (s jagnjetinom, na primer), prženije i bećar-paprikaši, punjeni paradajz, u turšiji, slatko od paradajza (ima), jarebice u paradajzu, mlada plovka u umaku od paradajza, nadeven rakovima, ruskom salatom, tunjevinom ili sirom, paradajz-pire pod pastrmkom, paradajz nadeven celerom, jajima, šparglama, punjen mozgom, začinjen džigericom… Sve su to gastronomske avanture koje nas vraćaju onom osnovnom: detinjskoj bašti, mirisu i ukusu raja.