U svakom zlu ima i nečeg dobrog, pa tako i u ovom: dok moderne industrije budu pripadale i nestajale, obnoviće se, konačno, neki stari zanati, za čim smo i inače čeznuli. Ohrabrujući znaci već se primećuju: pored kase u elitnoj samousluzi videla sam, recimo, kesice s bojom za tkaninu. Dolazi, izgleda, vreme prefarbnavanja odeće čija nam se boja više ne sviđa, ili se više ne može prepoznati. Od kućnog posla do dobrih starih farbara (neki su u međuvremenu nabavili moderne mašine za "suvo čišćenje") samo je korak. A kad bude njih, verovatno će, kad iz izloga ponestanu sve te lepe šarene tkanine za koje mislimo da su oduvek tu bile, i kad bude samo bledog cica, odnekud iskrsnuti i dobre stare zanatlije koje su "drukale šaru" na taj cic (moja prva takva šara bila je marinskoplava jedrilica s palmom).

Obućarima-krpama zamalo da odzvoni. Za one koji ne znaju: flekica nije samo ono što se udara za potpeticu, nego i na sam đon, kad se na njemu pojavi rupa. Flekica na flekicu, pa tek onda pendžeta, to jest novi đon umesto starog. I izrađivači gornjeg, odnosno donjeg dela obuće konačno će doći do izražaja: gore – tkanina ili od kanapa pleteni deo; dole – drvo. Iz jednog komada je malo tvrdo, ali zanatlije koje budu znale da naprave drveni đon od delova, tako da bude savitljiv, mogu doživeti pravi bum.

I umetničko štopovanje životarilo je decenijama. Uskoro ponovo dolazi njegovih pet minuta, možda će samo izgubiti određenje "umetničko". Kad su čarape posredi, nikad ga i nije imalo. Pogledajte da li vam se još ne vuče negde pečurka za štopovanje čarapa (možda stoji i na vidnome mestu kao etnogrtafski detalj uklopljen u moderni enterijer), a ako je baš nemate, može da posluži i čaša.

S pocepanim najlon čarapama sami ćete teže izići na kraj: eto posla za strpljive gospođe oštra vida. Za ovaj stari zanat dovoljna je stolica, minimalna radna površina (koliko da stane čaša na koju se navlači čarapa kojoj je "pošla žica"), dobra lampa, dve kutije za cipele s kesama od otpadnog papira – jedna za primljene i pocepane, druga za popravljene čarape, i alat; specijalna kukica za dizanje žica, igla i konac (dobija se izvlačenjem niti iz nepopravljivih čarapa, potom sortira po boji da se krpež manje primeti). Kukica može biti ručna ili električna. Budite obazrive birajući damu kojoj ćete poveravati svoje čarape. Za neke se tvrdilo da dignu i učvrste žicu na jednom mestu, a oslabe na drugom, da bi sebi obezbedile posao. Ipak, verujem da im s današnjim kvalitetom čarapa koje se kod nas kupuju to neće biti potrebno.

Ne bacajte stare četkice za zube! Kad baš više ni za šta ne budu mogle da služe, od njihove drške mogu se praviti šnale i slični praktični predmeti. Stare zanatlije umele su maštovito da izuvijaju kaučuk ili već od čega su bile drške predratnih četkica (predratnih – pre Drugog svetskog rata), te su posleratne lepotice imale čime da prihvataju svoje ruse kose. (Pitam se da li su "mali privrednici" koji rade s plastikom potomci poslenika ovog starog zanata.)

Nadam se da je u dobroj kondiciji još koji od mnogobrojnih punjača hemijskih olovaka da svoje znanje prenese mlađima. (Punjači hemijskih olovaka i dizačice žica na čarapama često su delili isti ćumez, to jest radnju.) Dakle, ni hemijske olovke ni njihove uloške nikako nemojte bacati: ustrebaće. Preduzimljive zanatlije imaće punjenja u raznim bojama. I to, i kvalitet "hemije" kojom budu raspolagale (ako je punivo nekvalitetno, olovka nesnosno curi i brlja) odrediće vaš izbor vašeg ličnog punjača hemijskih olovaka.

Na veliko uživanje pušača i drugih korisnika instant-vatre koja se dobija iz plastičnih, providnih i raznobojnih plinskih upaljača Bic i sličnih, koji se, kad se istroše, bacaju, pojavio se novi zanat, u pogledu prostora, alata i radnog iskustva nezahtevan, dakle dobar i praktičan kao da je stari: na pijacama srećemo punjače tih veselih upaljača koje su bogati namenili siromašnima da ih bacaju, da bi sami kupovali trajne, koji se ne bacaju. I tako sad imamo dve vrste korisnika večnih upaljača. Zippo, s jedne strane, i ovih plastičnih, s druge. Nek cveta hiljadu cvetova!