I tako redom, dan za danom,
na javnim mjestima s gitarom,
naravno da uvijek netko dođe
da me čuje, makar i kradom

Krajem sedamdesetih, ovim je stihovima Branimir Džoni Štulić, jedan od najvećih autentičnih rokera koji je koračao prostorima bivše nam zajedničke domovine, opisao sudbinu svojih kolega i "braće po ‘oružju'" – uličnih svirača. Nužni materijalni i nematerijalni preduslovi za javno muziciranje su, dakle, instrument, minimum muzičkog znanja i sluha, izvesne glasovne mogućnosti, po mogućstvu lepo vreme, ne previše bučno i istovremeno prometno mesto, tojest publika, dok je kompanija ili prateći orkestar fakultativna stvar. Kofer, ili šešir, ili oveća prazna konzerva, ili, bar, kutija za cipele, neizostavni su rekviziti.

Putujuće grupe umetnika – plesača, muzičara, akrobata, krotitelja zveri i opsenara koji su izvodili tačke na trgovima (rynek, platz, namjesti, piazza, square, place, placa) gradova Evrope tokom ranog srednjeg veka preteče su i istorijski uzori savremenim uličnim sviračima, mada je zabave na ulici bilo i ranije. I onda i danas ulični svirači su začin u ključaloj smesi sastojaka svakodnevne gradske vreve i svakog naselja koje je prevazišlo okvire mentalne palanke. Zvuci uličnih svirača su, stoga, više od pukog nadraživanja bubnih opni i primanja informacija preko organa sluha, to su oblici komunikacije. Ulični svirači su svojevrsni vodiči kroz prostor, vreme i predele duha. U sezoni, dakle leti, slučajni prolaznik, turista, ciljani istraživač, ili iskreni uživalac njihovog umeća može da u krugu od svega nekoliko stotina metara jezgra nekog megalopolisa prošeta kroz različite kulture – od dalekoistočnih, do rastafarija, i od renesansne muzike do tehnotronika. Ulični svirači su ne samo specifični vremeplovi, prostoroplovi i kulturoplovi već i, često, pokretna minipozorišta, one-man-teather, učesnici improvizovanih maskenbala ili žive enciklopedije hitova. Ulični svirači su svojevrsne duhovne autonomne oblasti. Drugačiji primeri svedoče o odsustvu autentičnosti.

Repertoar zavisi od muzičkog ukusa, zemlje porekla i broja svirača, kao i umešnosti baratanja instrumentom, koji ne mora uvek biti klasičan. Mocartov "Turski marš" može se, verujte na reč, sasvim lepo svirati i udaranjem štapićima po običnim dunst-teglama (u dve veličine) napunjenim različitim količinama vode. Osim klasike, zastupljeni su i drugi žanrovi – folklor (lokalni, regionalni, kontinentalni); nastupi gitarista rokerske provenijencije nezamislivi su bez stvari iz zlatnih godina r’n’r koje su u međuvremenu postale himne, zaštitni znak i znak raspoznavanja generacija od 60-tih naovamo; u multikulturalnim sredinama sve to plus rege, kantri, hare krišna, etnoritmovi; razne kombinacije i sve što im padne na pamet.

Razlozi su često čisto ekonomske prirode – neko dopunjuje prihode, kućni budžet ili džeparac, a oni ortodoksniji čak se izdržavaju od svirke; studenti muzičkih akademija spajaju praktično sa korisnim, pa na ulici vežbaju za fakultet i skupljaju novce za vlastiti instrument; neko to radi samoinicijativno i iz čistog zezanja, a posebnu grupu čine oni koji noću, kad sve utihne, zvucima saksofona, violine, gitare… upućuju ljubavna osećanja svom voljenom biću. Broj žena u ovoj ionako maloj populaciji je zanemariv, a populacija ionako mala jer su plemenita osećanja retka do egzotičnosti.

Sviranje i pevanje na ulici imaju, kao i sve ostalo, uostalom, i svoju političku dimenziju, koja u zavisnosti od konteksta, situacije i okolnosti može uticati na tok istorije. Mada je bilo i drugačijih slučajeva, socijalizam kao svetski proces formalno je propao na nekoj vrsti pokaži-šta-znaš festivala, sa jasnim zahtevima za demisijom dotadašnjih vlasti. Taj festival, u kojem se anahroni režimi obaraju pesmom i igrom, još nije održan u Srbiji. U toku je festival nasilja i krvi.

Nekoliko poslednjih godina pešačke zone gradova Evrope zauzeli su potomci latinoameričkih starosedelaca, koje smo vekovima pogrešno nazivali Indijancima. Oni na narodnim instrumentima prezentuju muzičku baštinu svog kontinenta. Kad muzičari iz Južne Amerike budu održali koncert u Knez-Mihailovoj, biće to nedvojben znak da je demokratija konačno stigla i u zemlju Srbiju. To će značiti da su granice otvorene, da stranci rado posećuju odredišta na ovim geografskim širinama i dužinama i da je talas kosmopolitizma preplavio Srbiju i ugasio požar primitivnog nacionalizma i provincijalizma. I da ima smisla ubacivati kovane dinare u njihove šešire.