Prevozno sredstvo u javnom gradskom saobraćaju, kopile tramvaja i autobusa, zove se trolejbus. Radi na struju, ne trebaju mu šine, ne troši naftu, ne smrdi, brz je i pravi podnošljivu buku; sve u svemu – elegantno rešenje. Zbog nečega se trolejbusima koristi srazmerno malo velikih gradova, valjda zato što su svi u međuvremenu prešli na metro. U bivšoj Jugoslaviji sreću da se voze trolejbusom imaju samo stanovnici Beograda i Rijeke. Prvi crveni italijanski trolejbus marke "ansaldo" proradio je na liniji Kalemegdan-Slavija maja 1947. Ti prvi troliši bili su i najbolji: izuzetno solidna roba, trajali su do sredine šezdesetih. Glavna atrakcija bio je srebrnasti, dugački italijanski troliš na tri osovine, jedini takve vrste u gradu. Onda je "Goša" proizvela seriju povelikih i pristojnih trolejbusa koji su zamenili italijanske, da bi i oni bili potrošeni. Danas se vozimo nekakvim ruskim šklopocijama, proizvedenim preko one stvari u "fabrici trolejbusa imena Urickog" u gradu Engeljsu, u nekoj zauralskoj bestragiji. Taj Mojsej Solomonovič Uricki – ako vas baš zanima – bio je šef petrogradskih čekista, dok ga nisu ucmekali eseri 1918.

Privilegiju da se voze trolejbusom oduvek su imali malo bolji krajevi Beograda: centar, Vračar, Čubura, Crveni Krst, Lekino brdo; kasnije su trolu zasluženo stekli i Bulbulderci. U današnja tužna vremena, kada se ne zna više nikakav red, trolejbusom se voze čak i oni koji žive tamo gde su nekada korisnici trolejbusa išli u lov. Trolejbus je domašio čak do Banjice, preko Dedinja, pa se danas njime voze čak i razne šarže kao dr Mihajlo Marković, potpredsednik SPS. To, međutim, nije posledica demokratizacije, nego sankcija.

Beogradski trolejbus prima onoliko putnika koliko u njega može da stane uz razumno dopustivu opasnost po život. Vožnja je postala sve uzbudljivija: dok majstor ubrzava, u napetoj tišini svi čekaju hoće li pasti trola ili pući guma. Pad trole hoće da bude spektakularan pri većim brzinama: pucanj, kiša varnica, a ponekad trola pokida mrežu. Nekada je moda među klincima bila "kešanje" na vozila GSB; trolejbus je bio najbolji, jer čovek ima za šta da se uhvati (kućište konopca koji drži trolu) i može da siđe gde želi tako što povuče konopac i zbriše glavom bez obzira pre nego što majstor izađe da ponovo namesti trolu. U poslednje vreme to se ne radi, jer nema potrebe: gradski prevoz postao je besplatan zahvaljujući borbi radnih ljudi za komunizam. Radnici, seljaci i poštena inteligencija prećutnom zaverom rešili su da ostvare obećanja Partije i prestali su da poništavaju karte u gradskom prevozu. Avangarda revolucije pokidala je žice koje vode u automate za poništavanje karata, tako da ostaci propale klase uzaman guraju glistu u automat. Kontrolora nema već mesecima, ako ne i godinama, pa izgleda da će Beograd ostati bez ridžveja (šatrovački za kontrolora GSB; ime – zbog nečega – potiče od američkog generala iz Korejskog rata koji se zvao Mathew Ridgeway).

Trolejbus je jedno od boljih mesta beogradskog društvenog života: najlepše žene voze se u trolišu, ima mnogo manje kulova (šabana, džibera) nego u tramvaju ili autobusu, ljudi manje smrde i, uopšte, trola postaje statusni simbol. Politička atmosfera je liberalnija, lica su manje smrknuta, fašistički ispadi su retki.

Sankcije – na žalost – čine svoje: ti ruski troliši propadaju iz dana u dan i to se vidi golim okom. Rezervnih delova nema, gume su ćelave, trole iskrivljene i izudarane, majstori sve zabrinutiji. Trolejbusi propadaju zajedno sa Beogradom: polako i sigurno, ali uspravno, bez predaje.

Vozite se trolejbusom, Beograđani: to je jedna od poslednjih veza sa normalnim životom koji ostaje iza nas u našoj boljoj prošlosti. Jednoga dana poslednji trolejbus će zaškripati i stati, majstor će otvoriti sva vrata, spustiti trole i umorno sesti u prazno vozilo da čeka kamion-tegljač. Do toga dana uživajte u trolejbusu – nećete još dugo.