"On pobjeđuje sam protiv svih, ali znaj,

samo na platnu kina ‘Prvi maj'"

("Zabranjeno pušenje")

Današnjoj filmskoj publici naviknutoj na besprekorno ispeglanu produkciju, uverljiva scenarija i modernu tehniku, kung-fu filmovi sa Brusom Lijem u glavnoj ulozi verovatno deluju nepodnošljivo aljkavo. U ovim jeftinim komadićima hongkonške filmske hiperprodukcije pomeranje usana glumaca često nije imalo nikakve veze sa izgovorenim tekstom, a zvuk udarca se mogao čuti nekoliko sekundi pre ili posle odgovarajućeg pokreta. Pričice su najčešće bile krajnje uprošćene: na početku Brus Li usput izmlati neke barabe, tek da se predstavi; onda mu se moćni vođa zlikovaca zameri – ubije mu brata ili prijatelja, ili mu otme devojku ili sestru, najčešće uz očigledno prljave namere; Brus Li kreće da se sveti, isprebija jedan omanji bataljon gangstera i u finalnoj borbi razbije samog šefa bande ili njegovog odabranog borca. Mrtvi pozitivci su osvećeni, čast ljepote đevojke (uvek tihe i do grla zakopčane lutkice koja izgleda kao da je sazdana od porcelana, a udara kao kopitom) obavezno je sačuvana, a skromni junak trijumfuje.

Kritičari su, naravno, prezrivo ignorisali ove filmove, ali je zato i na Dorćolu, sredinom sedamdesetih, Brus Li postao supkulturna tinejdžerska zvezda prvog reda, ubedljivo ostavljajući iza sebe Sandokana, državnog ljubimca Če Gevaru, "Bitlse" i "Stounse" zajedno, kao i sve domaće i svetske fudbalere. Beogradski karate-klubovi doživeli su najezdu napaljenih osnovaca; bioskop je postao najznačajnija stavka potrošnje džeparca (izvesni Đuka je bio ponosan na svoj rekord – 17 puta je odgledao "U zmajevom gnezdu"), a najupečatljiviji prizor odvijao se u Balkanskoj ulici, kojom su, posle projekcija u bioskopu "20 oktobar", kuljale gomile Cigančića usplamtelih očiju i odmah se međusobno tukle. Za trapaviju ili kržljaviju dečurliju nastali su crni dani – na njoj su isprobani i uvežbani svi udarci ili zahvati viđeni na filmu.

Nije se, međutim, sve zaustavilo na golim rukama i nogama, a od silesije kineskog oružja ovde su najpopularnije bile "čake" (od iskvarenog "nunčaku") – dve drvene palice spojene lancem ili, u sirotinjskoj verziji, kanapom. Pomenuti rekvizit ostao je upamćen kao najnekorisniji u istoriji Dorćola: "čake" nisu upotrebljene ni u jednoj tučnjavi, ali su zato, prilikom uvežbavanja, ostavile gomilu modrica na telima nespretnih sopstvenika. Za ostala istočnjačka čudesa (izuzimajući naoštrenu metalnu zvezdicu) nije bilo novca, niti neophodne brutalnosti – vremena su ipak bila srećnija, pa se čak i potezanje noža tada smatralo nečasnim.

Sledbenicima Brusa Lija nije naročito smetala dokazana neefikasnost amaterskog kung-fua u bitkama protiv zagovornika srpsko-seljačkog šaketanja: idol je bio najjači, on je mogao sve i teško onom skeptiku koji bi se usudio da posumnja u mogućnost preskakanja ograde od tri metra bez zaleta ("Veliki gazda") ili u neki sličan i neverovatan podvig. Brusu Liju nisu bile potrebne strele kao Robinu Hudu, on je prezirao pištolje američkih detektiva – za pravdu se borio sam, golim rukama i nogama. Gledajući ga na velikom platnu, klinci su verovali da je dovoljno usavršiti veštinu i jednostavno isprebijati sve zlo ovoga sveta.

Ni do danas nije razjašnjeno kako je pre dvadeset i jednu godinu umro Brus Li (nedavno je njegov sin Brendon, takođe glumac, nastradao pod sumnjivim okolnostima), niti ko ga je i zašto ubio (ako je reč o ubistvu). Sigurno je jedino da ga je u Beogradu "usmrtio" Džon Travolta kada je "Groznica subotnje večeri" stigla u domaće bioskope. Presudila je, kao i obično, ženska ćud – devojčice su, naravno, naklonjenije zalizanku koji dobro đuska nego borcu protiv nepravde. Odjednom je momčadija počela da dolazi u školu sa češljem u zadnjem džepu, "čake" su zaboravljene u nekom ćošku, a potencijalni šampioni u karateu završavali su karijeru stigavši tek do žutog pojasa (stepen jedva nešto viši od početničkog). Malobrojni nesrećnici koji nisu stigli da na vreme okrenu ćurak naprasno su postali džiberi sa kojima više niko nije hteo da se druži.

Posle su u bioskope, pa i na TV-ekrane, stigli filmovi sa drugim junacima borilačkih veština koji su pokušavali da zauzmu upražnjeno mesto. Međutim, ni Džeki Čen, ni Čak Noris (Lijev protivnik u nezaboravnoj borbi na kraju filma "Na zmajevom putu"), niti bilo ko od bezbrojnih kineskih udarača nije bio ni prineti "Malom zmaju". Jer, samo je Brus Li umeo da, u trenutku kada ga usred bitke ogrebu nekakvim metalnim kandžama, prstom uzme kap krvi sa rane, lizne je i pogleda dušmane tako da odmah shvate šta ih čeka. Onda zauzme borbeni stav, pusti otegnut krik i – plemenita spretnost pobeđuje demonsku silu, a svetlo odagnava tminu.

Ukratko, Brus Li je pokopan i od tada na svetu više nema pravde.