Setimo se dečijih pokušaja da dužom žicom spojimo dva elipsasta limena poklopca i razgovaramo uz obavezne partizanske lozinke "Soko zove jastreba". Sličnim napravama eksperimentisali su od druge polovine XVII veka mnogi pronalazači. Zvuči neverovatno, ali utvrđeno je da su u dva udaljena američka grada – Bostona i Detroita – istog dana 1876. godine, dvojica konstruktora – Aleksandar Graham Bel i Eliša Grej – prijavili patentnim uredima svoje pronalaske skoro identičnih telefona sa mikrofonima magnetskog tipa kojima je bilo moguće razgovarati na udaljenosti od nekoliko kilometara. Slavom pronalazača ovenčan je Bel čija je kompanija ubuduće proizvodila čudesno oblikovane telefonske aparate za kakvima tragaju ljubitelji vrednih starina.

Razvojem telefonije, što etimološki potiče od grčke složenice "prenos-zvuka", gube važnost maratonski trkači i viteški golubovi glasonoše. Glasovi putuju električnim vodovodima ili radio-talasima nemerljivom brzinom. Oblikuju se razne upotrebe telefona i način razgovaranja među ljudima.

Slučaj da jedan od sagovornika priča jedno dok slušalac misli nešto drugo, što će, čim preuzme reč, da priča prvom koji će nastaviti da planira nastavak svoje priče, poznat je u narodu kao "gluvi telefoni".

Postoje tzv. vrući telefoni, kod nas tek u povoju, u svetu vrlo razvijeni, kada je moguće da se, odabiranjem određenog broja veoma skupih impulsa, dobije sagovornik erotizovanog šaputavog glasa. Češće su pozivaoci muškarci sa slušalicom u levoj ruci i nemirnom desnom rukom, a sagovornici žene mijaukastih glasova uvežbanih da ahtanjem i uftanjem ispričaju očekivane uzbudljive priče i predloge. Sve se završava naglim spuštanjem muškarčeve slušalice, uz dalje uvažavanje njegove privatnosti i, verovatno, dubokim uvlačenjem dima cigarete žene koja je dobro obavila svoj zadatak.

Gusta mreža telefonskih veza i dalje ima ubrzan razvoj. Sledi potpuna telefonizacija sveta stvaranjem najnovijih modela nosećih aparata koji će omogućiti svakom pojedincu na zemaljskoj kugli da ima svoj lični broj telefona. Tako ćemo svi moći da na bilo kom mestu širom sveta čujemo željenog sagovornika, a da ne znamo gde je. LJudi će moći da ukinu običaj davanja ličnog imena i da prihvate pravilo određenog pozivnog broja svake individue. Takav antropotelefon, čovek-telefon, neće imati potrebu da vidi i dodirne svoje sagovornike. Najbolji prijatelji biće dva broja koja su našla sličnost u numeričkoj kombinaciji ili telefonskom zbližavanju.

Njegovo veličanstvo Telefon predstavlja najuvaženije biće u svim kućama i institucijama. Setite se bilo kakve situacije gde vaš sagovornik na zvuk telefonskog zvona ili piska naglo prekida sve aktivnosti i posvećuje se glasu sa drugog kraja linije. U svakoj banci uvek ćete čekati na izveštaj stanja na računu ili isplatu ako je neki zaludni vlasnik žiro-računa iz svoje kućne udobnosti poželeo da po ko zna koji put proveri svoj konto. Dok cupkate prstima po pultu, dok se izvijate da vidite šta se dešava tamo napred u redu, službenik lagano pretura po kartonima, zapitkuje u slušalicu o podacima, komentariše i vrlo precizno obaveštava nadmenog imaoca računa u nj. v. telefona.

Zimus, na temperaturi ispod 20 stepeni, čekao sam ispred zgrade holandske ambasade pristup u šaltersku prostoriju. Nakon dva sata smrzavanja utrčao sam kroz vrata u prostoriju gde dve službenice na šalterima ljubazno pružaju usluge obaveštavanja namernika za nizozemske predele. Ali, šalterski razgovor traje vrlo, vrlo dugo, jer telefonska centrala neprestano uspostavlja vezu sa zainteresovanima koji nisu ludi da se mrznu u redu za ulazak i uzgred rado popričaju o poslednjim događajima kod nas i u svetu sa divno ljubaznim službenim licem. Za to vreme mi pred šalterom, slušajući, ne shvatamo smisao stajanja na ledenom pločniku i vrednost našeg prisustva u odnosu na bezličnog pozivaoca.

Čovek je čoveku telefon. Bez telefona je ništa. U putničkoj agenciji pokušao sam da obezbedim putni aranžman. Bio sam vrlo lepo primljen. Seo sam u kožnu fotelju naspram ažurne službenice i započeo svoju zamisao. Zazvonio je! Službenica je pokretom glave ukazala da će odgovoriti. Prekinuo sam započeto izlaganje. Nije dugo trajalo, tek nekoliko jasnih informacija i bezlični je nestao zadovoljan. Samo što sam opet zaustio, oglaso se! Nemarnim, lakim pokretom, uz osmeh, službenica se javila i sasvim posvećeno vodila konfuzan razgovor sa nepoznatim-nevidljivim o istoj stvari zbog koje sam ja prisutan. Vrpoljio sam se i slušao podatke meni potrebne, upućivane nekome ko je možda fino zavaljen u kućnoj fotelji, ko nigde ne žuri i tek maštari o putovanju. Tako nj.v. telefon omogućava uvid u činjenicu da je sanjano zaista vrednije od stvarnog. Završivši razgovor, službenica gestom pokaže određenu spremnost da me čuje. Kao što čujem i ja bih – zamucam, ali naglo zaćutim, jer On je opet zazvonio i ona je žurno reagovala, kao da time i meni olakšava. Ovoga puta bila je prijateljica, planira žensku žurku, da li da pozove…

Sedim preko puta, za istim stolom, dišem joj u lice, osećam miris njene kože, gledam usne koje melju glasove, i njene oči koje su uprte negde u nepoznato, u moguće lice i izvor glasa s prohtevima. Dok ona koju čekam završava telefonski razgovor, prilazim susednom stolu, zamolim da upotrebim drugi telefonski aparat, okrećem broj, za susednim stolom zvoni, javlja se službenica, halo, kaže, vrlo ljubazno, pitam je i dobijam odgovore, sasvim posvećeno, posmatra me zapanjena, shvatajući, ja sam zadovoljan, uspeo sam.