Ima reči koje zauvek ostaju urezane u nama a da ni sami ne znamo pravi razlog za to. Iz jednog stripa o Paji Patku pamtim ime planine Hindukuš, iz Kiplingove "Knjige o džungli" grad Udajpur gde je živeo crni panter Bagira, a iz one dečije pesmice "Čak na Tibet živi lama…" godinama je odzvanjala ta čudna, magična reč – Tibet.

Onda je došla škola, geografska karta Azije koju sam (kao i danas) satima proučavao, zadržavajući se najviše na beloj mrlji, negde iznad roga Indije, okruženoj tačkicama na kojima je pisalo Mont Everest, Čomalhori, Čo Oju, po kojoj su vijugali končići sa imenima Bramaputra, Ind, Karnali. Posle sam ponekad sretao ljude koji su, kada bi pričali o Tibetu, imali čudan sjaj na licu i svako od njih je govorio isto – da će se jednom tamo vratiti.

Dok je autobus dostojan "Firme Krstić" pijano posrtao kroz vetrom zaleđenu junsku noć negde na tibetanskom platou, znao sam da sam stigao tamo gde sam mislio da mi je, odraslom, pristup zabranjen – u jedan dečiji san.

Odavno je ispunjeno staro proročanstvo: konji na točkovima jure putevima, gvozdene ptice lete nebom iznad Tibeta, Tibetanci su rasuti svetom kao mravi i darma jeste došla u zemlju crvenog čoveka. Podela karata među velikima je, uglavnom, završena i tibetanska karta je pripala Kinezima na trajno korišćenje. Potalu okružuju ružne betonske građevine, u kineskom delu Lase šepuri se "Holiday inn", moćna Han nacija postaje većina i u ovom delu sveta. Nema više pustolova koji su u potrazi za dolinom večite mladosti, Šangri-la, na Tibetu često ostavljali i svoje živote. Nema ni jezuita koji su pokušavali da ovde šire svoju veru i bili prvi beli ljudi koji su stigli na "Krov sveta". Ipak, stari putevi nisu zamrli. Iz Nepala, pored Himalaja, iz Kašgara, sa starog "puta svile", iz Čengdua, kroz postojbinu Kampa ratnika, iz Golmuda, grada usred bele pustinje, dolaze oni koje Tibet, poput magneta, i dalje privlači.

Često sam slušao o civilizacijskom šoku koji ljudi sa zapada doživljavaju u sudaru sa Azijom zbog nečistoće, prosjaka, velikog broja ljudi u gradovima. I bio je šok, ali neke sasvim druge vrste, kada su, prvog jutra u Lasi, neke žene i deca prišli nama, strancima, milovali nas po licu, ljubili, smejući se široko, prijateljski, pričajući nešto na svom jeziku. Kasnije "šok" postaje uobičajena stvar jer se ljudi na ovoj posnoj, siromašnoj zemlji skoro uvek smeju. To rade i kada strancu – prolazniku nude šolju čaja sa jakovim puterom (ko izdrži prvu probu, a takvih je malo, kasnije taj čudni napitak i zavoli), i kada nude pod ili slamaricu za spavanje u svojim kućama i manastirima, i kada se mole pred kipovima bogova od kojih mnogi imaju ta ista srećna, nasmejana lica. Jedan od tih bogova imao je tužan osmeh, i činilo mi se da razume običnu, ljudsku muku svakog čoveka koji stane ispred njega. Nisam zapamtio ime tog boga i jednom ću se vratiti da ga opet vidim. Vratiću se i zbog reči mog prijatelja Gila Birana, Izraelca. Sedeli smo u malom tibetanskom hotelu u Šigaceu i on je upravo saznao da je dozvolu za put na Kailaš, svetu planinu, platio "na crno" dvadeset puta više od prave cene. Rekao je: "Neprijatan je osećaj kada znaš da si prevaren, ali ja ceo život sanjam da odem na Kailaš. Šta je 200 juana za jedan san."

Na svom, tada već dvogodišnjem putu po svetu, Gil je nosio malo stvari. Jedna od njih bila je i kaseta sa muzikom iz filma "Dom za vešanje"; često smo je slušali. "Ederlezi", tanka svetla linija od Tibeta do Balkana. Bilo je i onih tamnih – stari kaluđer u zabitom manastiru je, čuvši odakle sam, promrmljao: "Ah, Jugoslavija, bang, bang" i opet utonuo u svoju molitvu. Poželeo sam da i nas makar pomene svojim bogovima.

Sada je sve mnogo lakše. U mračnoj balkanskoj noći zatvorim oči i slike se ređaju. Neugledni restoran "Taši", jedini na svetu koji ima "čučavac" na krovu iz koga puca pogled na Potalu, palatu živog boga dalaj-lame. Pijani čamac koji vozi preko reke dva, umesto pola sata, jer je i krmanošu i putnicima gorivo "čang", tibetansko pivo. "Nepal, Ganges, Brahmaputra" – Ibrica Jusić. Krov nekog manastira u Samjeu, miris zapaljenih mirišljavih trava i tihi zvuk molitvenog bubnja cele noći. Otegnuta pesma tibetanskih žena koje silaze u predvečerje sa brda oko Sakje. Zadimljena soba u "Jak" hotelu, Valeri glasno čita Halila Džubrana na francuskom, Tijeri svira gitaru, pozlaćeni snovi. Na planinskom prevoju puno oblaka pod nogama, istih kao oni koje je u Etiopiji gledao Korto Malteze, Valeri, Barka, Tijeri, Mihal, Edi, Rudolf – neki dragi ljudi (sa njima je sve bilo mnogo lepše). Jedna razglednica sa Balija: "Ovo nije Tibet, but party is not over, videćemo se opet sigurno". Malo reči ali podižu raspoloženje uvek kada ih pročitam.

Mesec dana na Tibetu nije ništa kada se uporedi sa sedam godina koje je tamo proveo Nemac Hajnrih Harer, ali tek sada potpuno razumem njegove reči: "Gde god budem živeo pratiće me čežnja za ovom zemljom. Ponekad mi se učini da čujem lepet krila i krike divljih gusaka i ždralova koji preleću nad Lasom u jasnim, mesečnim okupanim hladnim noćima".