"Maratonci trče počasni krug" Kovačevića i Šijana, jedan od najboljih srpskih filmova svih vremena, između ostalog je i sjajan omaž filmu i bioskopu. Belosvetski kicoš Đenka, vlasnik lokalnog bioskopa, donosi veliku novotariju u malu srbijansku varoš: prvi tonski film. To baca u očaj Kristinu, lokalnu "dobru priliku", koja je u njega smrtno zaljubljena. Kristina (Jelisaveta Sablić), sva besna i očajna, uzvikuje antologijsku rečenicu: "Serem vam se u ton-film!"…

Tonski film nije, naravno, uništio bioskop, kao što ga nisu uništile ni kasnije novotarije poput televizije i videa. Ritual gledanja filma na velikom ekranu, u zamračenoj dvorani, zajedno s drugim nepoznatim filmofilima, u svakom pogledu nadmašuje banalnu udobnost kućnih video seansi u kojima domaćin "gleda" film u papučama, dekoncentrisan i dremljiv, pijući pivo i podrigujući, razgovarajući sa gostima, prekidajući tok radnje zbog fizioloških potreba koje pivo izaziva.

Ne sećam se svog prvog odlaska u bioskop, ali znam da me nakon njega tamo više nije bilo nužno voditi: išao sam sam, dodijavajući roditeljima da sponzorišu moje sve češće posete tom čarobnom mestu za kvarenje dece i omladine. Čim sam izašao iz kratkih pantalona – koje sam, uostalom, oduvek mrzeo – postao sam jedan od onih besprizornika koji su, zahvaljujući svom nastranom ukusu, bežali sa časova matematike, odbrane i zaštite, domaćinstva i ostalih korisnih veština da bi ujezdili u bioskop na matine. Negativne posledice takvog asocijalnog ponašanja i lakomislenog preziranja viših duhovnih oblasti osećam i danas: hronično sam dekintiran, nenaoružan i nesposoban da sebi pripremim pošten ručak. Ipak, samo oni koji su odrasli na matineu mogu da shvate zašto mi nikada nije žao zbog toga: zar se išta može uporediti s uživanjem klinca koji, za šaku dinara (matine je uvek jeftin), bar na dva sata uspeva da pobegne od brkatih učiteljica i bosoglavih čilagera-mizantropa koji smisao svog postojanja nalaze u tome da ti, već u tvojoj šesnaestoj, na vlastitom primeru dokažu da je (stvarni) svet odvratno mesto na kojem se ne treba predugo zadržavati? Uz sve tehničke novotarije, bioskop osamdesetih bio je isto što i početkom veka; isto, uostalom, što i čitanje dobre knjige krišom ispod klupe (ili maskirane u korice "Marksizma i socijalističkog samoupravljanja 2") ili slušanje Klasnom Neprijatelju nepodnošljive muzike: način da se opstane u svetu koji se ponosio svojom ružnoćom.

Prošle su godine, i mnogi od onih čije su mi povelike glave smetale na matineima odustali od poseta bioskopu. Ne postizava se, treba argatovati za preživljavanje, švercovati gaće iz Rumunije, kompakt-diskove iz Bugarske ili (kod primeraka koji su uspeli u životu) pogled na svijetlu budućnost iz Kine. Ako se nađe vremena za zamajavanje sa filmovima, tu su video kasete iz obližnjeg pirat-kluba "Mrlja", a na njima jedva vidljivi obrisi nečega što, kako se tvrdi na omotu, predstavlja 486. nastavak "Policijske akademije". Ili "Strave u Ulici brestova", ko će ga znati.

U doba vrhunca neprijateljskog dejstvovanja nepravednih i ničim zasluženih sankcija, bioskop je bio mera opšte propasti jednog društva. Većina ih je zatvorena i preu(ne)ređena u bilijar-klubove, sega-mega vrtiće ili salone za manikiranje uha, grla i nosa; oni koji su preostali bili su poput prodavnica iz pustošne sezone l992/l993: sve vrlo jeftino, al’ nema ništa unutra! Narod je masovno oboleo od dafimentalne bolesti, a grejao se i oporavljao od celonoćnog čekanja pred dafinerijom svežeg novca uz pokretne slike TV Robin Huda i ostalih vitezova (tužnog lika) jednog odvratnog vremena. Činilo se da smo zauvek izolovani od ostatka planete, surovo kažnjeni zbog nestašnog ponašanja. Ne samo da su nas kaznili UN, EU, EFTA, FIFA i društvo: ni MGM, XX Century Fox i kompanija nisu hteli da imaju bilo šta sa nama. Bioskopi Tirane i Tirgu Mureša – o Spodnjem Dupleku pri Dolenjski Bistrici da i ne govorimo – postali su naš nedostižni ideal. Istvud, Švarceneger i njima slični preselili su se negde drugde i ostavili nas same sa Sekulama, Žikinim dinastijama i šumadijskim grupnjacima. Ko se tada nije odvikao od bioskopa, taj će podneti svako iskušenje koje donosi budućnost.

U međuvremenu, mir je naprasno izgubio alternativu. Kanabe na Andrićevom vencu časno je izdržalo kilograme nebrojenih posetilaca iz belog sveta, balkanski moćnici popadali su jedni drugima u zagrljaj, mi smo preko našeg predsednika obećali da ćemo biti dobri i da nećemo više da bijemo drugu decu. Svet je, polako i oprezno, počeo da se vraća u naše krajeve, a Robin Hud je izašao iz šume i postao ministar (vidi vraga, kao pre pedeset leta!). Matinei su, iz nekih razloga (možda na zahtev Ministarstva prosvete?), odavno zamrli, ali deca ponovo idu u bioskop koji opet nudi prave razloge da se nikada ne odraste onako kako bi to brkate učiteljice želele. Usred laveža propagande i kevtanja laži preodevene u istinu, imate šansu da ponovo, za šaku sitniša, osetite istinu maskiranu u filmsku iluziju. Može od četiri, šest ili osam – mrak u sali je uvek isti…