Da bi se napravila dobra bitka neophodan je, pre svega, jak miris trave i okasnelog livadskog cveća. Slavne bitke su se, po pravilu, vodile u prirodi, tako da muvanje i puškaranje po ulicama i prljavim predgrađima teba praktikovati jedino kada je to baš neophodno. Za dobru bitku potrebni su vojnici, topovi, konji i vojna muzika. Bez muzike bitka se lako pretvara u obično kasapljenje. S muzikom i pokolj dobija na šarmu. To je onda takozvani "šarmantni pokolj", kojih je istorija podosta evidentirala. Zato su u vojne muzičare odlazili samo odgovorni i veoma hrabri momci. U dobroj bici vojna muzika je ispred svih i, osim za podizanje morala, služi i kao grudobran prvim redovima lake pešadije. Na čelu vojne muzike je kapelnik. On ide sasvim napred dajući ritam svojom srmom okovanom palicom. On je najhrabriji ne samo zato što je ispred svih nego što je sasvim sam. U društvu se mnogo lakše gine, a kapelnik je osuđen na tešku smrt. Preživljava samo ukoliko su oni koji ga gađaju skloni igri pa ga namerno promašuju da bi ga ostavili baš potpuno samog. Za pravog kapelnika dirigovanje mrtvim orkestrom gore je i od same smrti.

Vojnici u dobroj bici moraju biti lepo uniformisani. Jedino su bitke sa lepo uniformisanim vojnicima pogodne za slikanje, fotografisanje i, uopšte uzev, za pamćenje. Zlatni gajtani, peruške i kićanke se podrazumevaju. I bele rukavice za oficire i gizdava oprema za bojne konje. Ko je još naslikao bitku u kojoj su učestvovali odrpani vojnici?!. Takve bitke se samo crtaju ili prikazuju crno-belo. Kada su sa jedne strane odrpani vojnici, onda oni drugi teško prihvataju činjenicu da su im protivnici zaista ljudi. Zato takve bitke obavezno postaju tragični događaji u kojima jedni ubijaju druge ubeđeni da tako spasavaju ljudski rod. Bitke u kojima su svi bili odrpani niko nije ni upamtio.

Kada neko hoće pesnički da opiše mir, obično kaže da su "topovi zamukli", što će reći da bez topova bitka i nije bitka. S druge strane, nije dobro kada u bitkama učestvuju samo topovi i topovsko meso. Takve bitke nazivamo klanicama, pre svega zbog mesa, ne zbog topova. Topovi pucaju dok imaju čime i dok imaju na šta. Veoma je opasno po bitku kada tobdžije nemaju na šta da pucaju. Tada dumbaraju po čemu stignu i u očima savremenika bici navlače ludačku košulju. Zato se za one koji dumbaraju po nezaštićenim gradovima obično kaže "oni ludaci", a ne "oni artiljerci".

Za iole pamtljiviju bitku potreban je i jedan most. Makar mali, makar preko kakve rečice, ili čak potoka. Nigde se vojske tako lepo ne iskolju kao na ćupriji. Naviknuta na širinu polja, vojska pred mostom naprosto povileni sabijena u gustu masu srca i puščanih cevi. U dobrim bitkama nikad se ne zna šta od ovo dvoje žešće dambara. Još ako je i vojskovođa tu, na mostu, onda oni drugi, s one strane, oni sa kukavnijim vojskovođom koji stoji na obližnjem brdu, nemaju šanse. U pravim bitkama poraženi šansu gube tek pri kraju. Istina, i one bitke u kojima druga strana od početka nije imala nikakvih šansi se pamte, ali teško. Oni koji su pobedili nerado je se sećaju jer su se izbrukali, a oni drugi ni ne mogu da se sećaju jer niko ni ne pretekne da bi posle mogao da priča. Zato sećanje prepuštaju potomcima koji sa mazohističkim zadovoljstvom mogu da se hvale: "Ih, ala smo sjajno izginuli".

Za dobru bitku potrebno je imati i Napoleona. Oni koji su Napoleona imali na vreme, sada imaju lidere kojima ne pada na pamet da guraju šaku pod mundir. Ako im se sada takav neki čak i javi, obavezno ga zguraju u ludnicu. Nikako ne u predsedničku rezidenciju. Stoga je, kao što rekoh, pravovremena pojava Napoleona veoma važna. I vojska se drugačije oseća. Napoleon ne samo da ume da diktira više pisama u isto vreme nego uvek zna šta i kako treba. Zato ni u Italiji ne mogu da ga zaborave. Na svakoj kući u kojoj je, vojujući, zanoćio i dan danas stoji spomen-ploča.

Da bi bitka bila baš onakva kakva treba da bude, potrebno je da od nje prođe bar dvesta godina, kao od one kod Arkola, blizu Verone, a na mutnom Adiđu, kojeg su još Isakoviči gazili. Bitke koje se održavaju dvesta godina kasnije okupljaju na bojnom polju ne samo vojsku, vojskovođe te njihove ađutante i konje im, nego i brojnu publiku koja navija, škljoca fotoaparatima i aplaudira. Kada je prava, bitka dobija aplauz i posle dvesta godina, u njoj čak i Švabe imaju navijače. (Ako su negdašnji Srbi za njih mogli da ratuju, zašto današnji ne bi mogli da ih bodre.) U bitkama posle dvesta godina lakše se juriša i gine. Svaki juriš se završava povlačenjem neprijatelja, a svaka pogibija samo lakim bacakanjem po livadi. U dobroj bici svi ginjenici ustaju, čim turisti i posmatrači završe sa fotografisanjem. Posle i živi i mrtvi, i naši i njihovi zajedno odmarširaju na ručak, pa na počinak, a popodne učestvuju u reprizi. Za to vreme smetljari će očistiti ostatke od ispaljenih patrona, a posmatrači će se razići po svojim kućama ili restoracijama da ručaju.

I današnje ružne, krvave i prljave bitke imaju šansu da kroz dvesta godina postanu prave i kao takve zasluže svoje reprize. Svoje simulacije sa pucanjem, urlanjem i klanjem. Simulacije lišene mržnje i strasti, bez krvi, rana i smrti. Okupljaće radoznalce, đake, turiste i majke sa malom decom. I svi će klicati i aplaudirati, smehom će propraćati svaku pogibiju, svaki sunovrat niz strmu obalu rečice. Kroz dvesta godina nijedna prljavština se neće videti ni preklana deca, ni silovane žene, ni spaljeni starci. Samo da prođe dvesta godina, samo da prođe dvesta godina…