U zemlji u kojoj lako odleti glava njenom prvom policajcu, čovek koji je impresioniran sjajnim detektivima mora da ih potraži – u literaturi. Pošto je sintagma "red i zakon" ovde uvek označavala knutu autoritarnog uređenja, a ne pristojan građanski poredak, nije ni čudo da su u našim krajevima hajduci i razbojnici uvek nekako više bili na ceni. Ipak, ono malo pismenog pučanstva još je pre mnogo decenija počelo da uživa u uvoznoj robi široke (literarne) potrošnje: iz Engleske je stigao hladni i briljantni Šerlok Holms, u slobodno vreme morfinista i ljubitelj lepe književnosti, čedo mašte Artura Konana Dojla, (mada je "Holmsova kuća" u ulici Bejker u Londonu vrlo opipljiva i stvarna). Potom je došao G. K. Česterton sa Ocem Braunom, sveštenikom-detektivom, koji je otkrivao zločince koliko zahvaljujući moći dedukcije toliko i zbog poznavanja "malih prljavih tajni" (D. H. Lorens) ljudske duše (prethodna dvojica su "praoci" Ekovog oca Vilijema od Baskervila, iz "Imena ruže"). Agata Kristi je definitivno osvojila ove krajeve krimi-storijama u kojima su i najkomplikovanije slučajeve sa serijama leševa koji su padali naizgled bez ikakvog reda i smisla razrešavali Mis Marpl i belgijski detektiv-bonvivan Herkul Poaro (po mom skromnom mišljenju, idealno filmski ostvaren u liku i telu Pitera Justinova), koji se, usput budi rečeno, jako uzrujavao kad bi ga raznorazni ignoranti nazivali Francuzom. Kad smo već kod te nacije, Žorž Simenon je dao neprocenjiv doprinos žanru stvorivši policijskog inspektora Megrea, sirotog porodičnog čoveka koji je trpeo kulinarske i druge hirove svoje žene (što dokazuje da ni najbriljantniji umovi nisu nužno proroci u svojoj kući!). Sredinom veka, suptilne evropske detektive-snobove počeli su da potiskuju likovi poput grubijana Majka Hamera iz radionice Mikija Spilejna i ostalih "private eyes" iz američke "tvrde škole" (Dešajel Hemet, Rejmond Čendler etc.). Kako se "ritam zločina" ubrzavao, a masovno društvo, osim masovnih dobara, počelo da proizvodi i masovne zločince, tako je bilo sve teže voditi istragu kao suptilnu intelektualnu igru i nadgornjavanje u inteligenciji sa genijalnim zločincem (setimo se Holmsovog arhineprijatelja Morijartija).

Ipak, postoji pisac koji je, na retko inventivan način, ukrstio evropsku i američku školu, i pri tom stvorio jednog od najbizarnijih literarnih detektiva otkad je ovog žanra. Čovek se zvao Reks Staut (puno ime: Rex Todhunter Stout), a lik koji ga je uvrstio u galeriju besmrtnika žanra bio je Nero Volf (Wolfe). Staut je rođen 1886. godine u Noblsvilu, Indijana, i poživeo je punih 89 leta. Školovao se u Topeki, Kanada, a zatim pune dve nedelje pohađao univerzitet u Kanzasu. Elegantno propustivši (ne)priliku da postane matematičar, Staut je, poput mnogih drugih heroja ovovekovne američke literature, promenio preko trideset zanimanja dok se nije proslavio onim u čemu je bio najbolji: opisivanjem "avantura" Nera Volfa.

Svakome ko je pročitao bar jedan od Stautovih romana biće jasno zašto sam reč "avanture" stavio pod navodnike: slavni detektiv Nero Volf, naime, iznad svega mrzi da izlazi iz svog stana-kancelarije, i to čini samo kada je glava u pitanju! Ovaj tankoćutni ljubitelj dobre klope i kapljice (za koje se brine njegov stari prijatelj i vlasnik elitnog restorana, poreklom Crnogorac!) radije čita metafizičke rasprave nego što zalazi po streljanama i teretanama, i u svakom je pogledu sušta suprotnost mačističkim detektivima koji prljaju ruke mlateći se sa ubicama. Nema tog posla, te žurbe ni te opasnosti (za njega ili za druge) koja bi ga omela u njegovom svakodnevnom svetom ritualu: dva prepodnevna i dva popodnevna sata obavezno provodi u bašti brinući se o impozantnoj kolekciji orhideja, koje očigledno pretpostavlja pohlepnom ljudskom rodu. "Terenske poslove" za njega obavlja Arči Gudvin, njegov dugogodišnji asistent, narator u svim Stautovim romanima. Gudvin je mlađi, vitkiji, pokretljiviji, i gotovo ništa manje inteligentan od samog Volfa; ipak, nedostaje mu ona "božanska iskra", crta genijalnosti koja Volfu omogućava da razreši nemoguće slučajeve i da se izvuče iz beznadnih situacija. Gudvin godinama ostaje u memljivom Volfovom uredu, neretko se i sam pitajući zašto to čini i šta ga vezuje za ostarelog čudaka.

Reks Staut je bio ekscentrik i večiti nonkonformista, i to se vidi i po njegovoj slavnoj literarnoj kreaciji: Nero Volf, koji se samom svojom pojavom i stilom života drastično razlikuje od svega što je preovlađivalo u masovnoj američkoj žanr-produkciji (i što je, pre ili kasnije, moralo skončati u ljigama tipa "Tropske vreline"), gotovo isključivo je imao posla sa ubicama i zločincima iz viših klasa, tj. puritanskog američkog establišmenta, a bogami je ratovao i sa zloglasnim Huverovim FBI!

"Neromanija", zato, u svetu i dan-danas traje punim intenzitetom: na desetine pisaca-epigona nastavilo je posle Stautove smrti da piše romane o Volfu i Gudvinu, organizuju se i konkursi i svakojaka nadmetanja ovih poštovalaca najtežeg detektiva na svetu. Kod nas je Nero Volf dostupan ljubiteljima pravih vrednosti preko kultnih "Vjesnikovih" edicija "Roto" i "Trag" u kojima je objavljeno desetak Stautovih romana, a potvrdu "visoke" kulture doživeo je i ulaskom u krimi-antologiju "Za ubistvo je potrebno dvoje" Zorana Gluščevića. Što se tiče onog ubistva s početka teksta – mrka kapa: naši detektivi, doduše, vole dobro da klopnu, ali su im orhideje i metafizičke rasprave prilično (na)strane…