Tačno 50 godina, Paju Patka na stranicama stripova prati, podržava, uveseljava, ljuti, rastužuje, zavrće za pare, zapošljava i otpušta njegov stariji rođak Baja Patak.

Baja Patak. Na šta pomislite kada čujete ovo ime?

Na tvrdicu, na ciciju, na zelenaša, na Kir-Janju, na cvalu, na matorog mizantropa?

U redu, to verovatno jeste prva asocijacija, ali kada je u pitanju Baja Patak, možda i nije baš sve tako crno. Priznajem, i meni je dugo godina najomiljeniji lik iz cele pačje porodice Volta Diznija bio Paja. Zbog ležernosti, zbog vica, zbog promenljivog raspoloženja, ali i zbog peha i baksuza. Neki vole Patu, neki (možda) Srećka, simpatije su redovno ubirali deda-Staja i, naravno, Raja, Vlaja i Gaja, ali je Baja obično ostajao po strani kada je na početku priče deljena naklonost.

Nepravedno!!!

Zar nije glavna osobina Baje Patka rad, rad i samo rad? Zar nije Baja, celog svog života, evo tačno dugih 50 godina, bio vredan, radio i radom stekao ono što ima?

I zar nije Baja prototip pravog štediše u ovim bankarsko-investitorsko-monetarnim vremenima (u radiše svega beše, u štediše još i više…)?

Dobro, Baja voli novac, ali šta je to tako loše u tome voleti novac?

Svi vole novac, i pisac, a i čitaoci ovog teksta vole novac. I svako bi želeo da ga ima više nego što je to sada slučaj, ali to niko ne želi da prizna, bar ne javno. Govoriti o novcu nije pristojno, čak je u ovim vremenima i opasno. A Baja otvoreno pirznaje da ima puno para, i više od toga. I ne samo to nego i tačno zna gde je, kada, kako i sa kakvom mukom stekao svaku od tih novčanica, štaviše, i svaki novčić, počevši od onog prvog, za njega najvrednijeg koji čuva na posebnom mestu.

Zaradio ga je, ako se sećate, još kao sasvim mlad i siromašan škotski (naravno !) patak, čisteći cipele prolaznicima na ulici. I šta sve nije radio u životu ne bi li zaradio pare, nijedan posao mu nije bio težak niti prljav.

I uprkos tome, a možda i baš zbog toga, Baja je ostao čistunac – setite se samo kako sa cvikerom na kljunu glanca svoje novčiće. Posle se sam kupa, satima, naravno u svom novcu, i to bukvalno, skače u trezore, gnjura se, roni i pliva u svom bogatstvu. Nakon takve kupke, mada vlada uverenje da ni za šta neće da potroši pare, uvek se uredno i pristojno obuče: mantil, štap, cilindar i obavezne gamašne. Gospodin čovek, nema šta.

A i ta fama o tvrdičluku je na klimavim nogama: Prvo i prvo, pare ne čuva u čarapi (čarapama) nego u već pomenutim trezorima, a to je opet trošak za sebe, obezbeđenje, alarmi, i tako to. I dalje, u svakoj od pačijih avantura se malo pomalo ispostavi da Baja ima opremu za ronjenje, opremu za pecanje, lov, istraživanje u džungli, pa dalje jahtu ili brod na nekom od mora, pa da ima svoj privatni avion, pa kuću u planini i tako redom…

Na argument da na kraju epizode uvek izvuče neku finansijsku korist iz tog svog lova, safarija, ili istraživanja u džungli, odgovorio bih protivpitanjem: Pa zar nije idealno spojiti lepo sa korisnim?

A to što se Paja stalno žali da Baja ne želi da mu da pare, to baš i nije sasvim tačno. Zar mu nije Baja uvek davao posao, uvek ponovo, bez obzira koliko se puta Paja pokazao kao lenjivac, neradnik i zabušant? I tako mu uvek omogućavao da do novca dođe pošteno, svojim radom i znojem. Zar to nije jedino ispravno i zar nas nisu tako uvek učili kod kuće i u školi?

Baja je, znači, sem što je vredan i štedljiv, još i sentimentalan i pedagog. A mi, što smo stariji i pametniji, sve češće moramo, makar u sebi, da priznamo da nam se pojedini elementi u ponašanju ove matore, bogate i škrte patke, sviđaju.

U ovom našem životu glavnu reč sve češće vode neki Buldozi, od Baje ni traga ni glasa…