Trivijalno pitanje: hoćemo li u kante ili u kese, kulminiralo je u istoimenoj TV drami i više se ne postavlja. I kanta i kesa su izgubile bitku, kao i njihovi pobornici. Oficijelno ih je zamenio kontejner, a otpatke, kada ih ima, vetar valja ulicama. Sada možemo samo da nagađamo koji su sve higijenski, socijalni, lični, finansijski i praktični motivi doveli do tog rešenja. U svakom slučaju, kontejner je uplovio u našu kulturu. To kabasto opšte dobro, o kome niko ne brine ali ga svako razvaljuje na svoj način dvostruko je obeležio devedesete: kao priručno smetlište i izvor preživljavanja.

U odnosu na depersonalizovani kontejner, kanta za đubre ima neuporedivo bogatije značenje i mogućnosti primene. Kanta boravi i u enterijeru, kao kućno mezimče. U tom kontekstu, na početku navedena dilema ne postoji. Kanta, naime, explicite podrazumeva kesu. Ona se stavlja unutra, a u njoj sakupljen otpad ostavlja na ulici gradskim higijeničarima. Kanta sakuplja nedeljnu istoriju konzumacije, protekle radosti, greške, bes, vlagu suznih perioda, jelovnike i sve ono što naš život čini punim i celim. Ne samo da bi bez nje oko nas vladao haos i smrad već bi svi tek minuli događaji bili momentano zaboravljeni. Naše pamćenje bi se drastično skratilo. Veličina i sadržaj kante gotovo su klasna pitanja. One velike i krcate rezervisane su za bogatije, ili za mnogoljudne familije. Sadržaj otkriva ne samo status vlasnika već i položaj celog društva. Ulice Pariza u vreme štrajka komunalnih službi ostale su za mene jedna od najupečatljivijih slika osamdesetih. Čega tu nije bilo: od isceđenih tuba paste za zube i limuna, kutija od deterdženata, do plastičnih pakovanja mleka, kremova i sokova, ambalaže i papira. Bilo je to realno đubrište naših tadašnjih snova. Od tada su se stvari sredile, zar ne? Staklo, plastika, baterije i papir se uredno razdvajaju od organskog otpada.

Zbog svega rečenog kanta je i predmet dizajna, kao trosed ili stočić za kafu, frižider ili sudopera. Postoje razne: velike – od 20 galona, galvanizovane, rebraste – industrijskog tipa sa poklopcem, četvrtaste ili okrugle, niklovane, aluminijumske ili od nerđajućeg čelika, bojene drečavim bojama radosti, sa mehanizmom za podizanje poklopca – one u koje obično ne može da stane ni zgužvani koncept ovog teksta a kamoli ostaci rođendanskog slavlja, sa blještavim klatno vratima na kojima je utisnuto PUSH – kao na kakvoj značajnoj instituciji, ali se alternativno koristi i za tu svrhu adaptirana ambalaža. Izbor je zavidan i prati razvoj tipologije kuhinja, radnih kabineta i opreme za biroe, a bogami ni u oblicima suvenira ona ne zaostaje za ostalim urbanim toponimima. Kanta i jeste neporeciva ikona urbanog života. Grad je veliki proizvođač svakojakog đubreta i ono sublimira bit njegove kompleksnosti i nesamodovoljnosti.

Moje prvo opažanje kante kao medijskog objekta vezan je za Diznijeve stripove. To saznanje se preko američkih drama i krimića prenelo na crtani film. U svim ovim žanrovima kanta je nezamenljivi element eksterijera, ili čak on sam (kao u crtanim filmovima). U statičnoj slici stripa ona označava mesto i socijalni kontekst koji se neznatno menja, a forma je arhetipska – "američka kanta": duboka, okrugla, rebrasta, sa poklopcem sa drškom. Ta kanta je bila pomalo debrutalizovana. U njoj, naime, nikada nije bilo đubre, već patak, mačor ili neki drugi junak priče. Kasnije, sa razvojem horor kulture, u njoj se, bogami, mogao naći i pokoji komad ljudetine, a uloga joj je najčešće dolazila do izražaja na početku ili u raspletu filma.

Najznačajnija razlika između stripovane i filmovane kante jeste da je druga bila ozvučena. Već prema kontekstu priče, zvuk je imao funkciju da se realizuje fatalna nepromišljenost društvenog otpada ili urota protiv pozitivnih junaka. Ona je neposredno dohakala mnogim ambiciozno planiranim provalama i savršenim zločinima. Svojim padom kanta je mnogim zločincima stala na put. Mnoge lepotice su preživele zahvaljujući samo njoj, a još je veći broj kriminalaca zbog nje dolijao. Njojzi hvala!

I tako, kanta je kao socijalni, kulturni i umetnički predmet ušla u devedesete kada je njena kulturna misija pripremljena za ulazak u novi milenijum. Pojavom pozorišne grupe STOMP, L. Cresswella i S. McNicholassa, kanta je dostigla nivo komunikacionog objekta. Ukupna metafora STOMP-a dublja je od njihove vizuelne i zvučne atraktivnosti iskorišćene u reklamama Coca Cole i Heineken piva. STOMP je kanti dao novu ulogu, smisao i značenje. Kanta kao muzički instrument nije novina, ali "svirači" na kantama kao interkontinentalni pokret do sada nije zabeležen. Beograd je zimus lupao u lonce i buriće. Da je bilo kanti, slika bi bila potpunija, a Beograd bi možda bio uvršćen u mrežu STOMP ekspozitura zajedno sa Londonom, Njujorkom, Montrealom i Riom.

Buka je jedan od najizrazitijih znakova savremenog grada. Njenim naglašavanjem STOMP rastresa konformizam civilnog društva i daje znak za uzbunu, pokušavajući da nas probudi iz letargične pospanosti. Na momente furiozni ritam proizveden udarcima kante o kantu, poklopca o poklopac ili njih među sobom, stvara buku koja potcrtava atribute modernog urbanog života: radnu rutinu i ogromnu količinu nusprodukata. Rutinski konzumirajući ova civilizacija olako proizvodi sve više otpada, taložeći slojeve bez arheološke vrednosti. Oni ukazuju na ljudsku zavisnost i gubitak samosvesti. Ljudi su stvorili kantu, a sada sadržaj kante oblikuje njih. Zato ako se nekada ponovo bude postavilo pitanje odluke između kante i kese, molim vas: glasajte za kantu. U kanti je, pardon, kanta je spas.