"Da li si bila u Hramu", bilo je pitanje momka iz kraja meni poznatog, posle koga mi više nije bilo krivo što sam se sa Dorćola preselila na Čuburu.

Bilo je to u leto pred prvi gimnazije. Po ceo dan sam sedela na telefonu ne bih li ubedila sebe da nisam sama, da su svi moji mili i dragi i dalje sa mnom, ali ne mogu da ih vidim uživo zato što je vrućina i niko nije lud da se zbog mene dodatno znoji u GSB-u. Zašto nisam išla kod njih? Ne sećam se. Društvo iz mog novog kraja je, naravno, bilo odmah tu, nekoliko koraka od moje zgrade. Bilo ih je desetak, pretežno muških. Skupljali su se ispred kuće u Tamnavskoj zato što je ona jedina imala stepenik pogodan za sedenje, zato što se odatle videla cela Sokolska, a i ko prolazi Mačvanskom i Mutapovom.

Dolazili su tu gotovo istovremeno, čim počne sumrak, nekako sa zvukom otvaranja do tada zbog vreline zablindiranih prozora. Odmah bi počinjali razgovor – gotovo istovremeno. Za moj ukus bili su preglasni i nezanimljivi. Uglavnom prazni. Da me je neko pitao o čemu pričaju, ne bih znala da odredim. Počinjali bi o ovome, a nastavljali o onome kao da i dalje pričaju o ovome. Nikad da izgovore naslov neke knjige ili filma, makar glumca iz TV serije, nemoguće da ih ni to ne interesuje. Ukratko, badavadžisali su.

Društvu iz kraja bilo je jasno šta mislim o njima i poštovali su moje stanovište nedvosmisleno iskazano ignorisanjem njihovog prisustva. Nastavili su tako i nakon mojih, u jednom momentu čak učestalih, signala popuštanja. A onda sam odjednom, usred podneva, usred pustijacke ulice, čula pitanje s početka teksta.

Svetosavski hram je tada bio ruševina od cigala, ostaci započete pa tokom i nakon Drugog svetskog rata razrušene građevine. Zarastao, nepristupačan. Malo se sećam šta sam tog dana tamo videla. Moguće zato što me je fascinirala, što bi bio tačan opis moje tadašnje emocije, činjenica da sam ulaskom u Hram u stvari ušla u Društvo iz kraja – do kojeg mi je, iako nije zadovoljavalo moje standarde i iako bi mi kontakt sa njima ugrozio ugled, ipak bilo stalo.

Posle toga sam, i samo tog leta, još nekoliko puta odlazila u Hram. Uvek sama. I bez neke pripreme niti svesnog razloga. Ništa tamo nisam radila. Moguće da sam sedela na nekom kamenu. Možda kratko, možda dugo. Oslobođena misli. Sva samo od postojanja. I bezbedna. Ni zvuk da prodre. I, koliko god to nekome zazvučalo patetično, izlazila drugačija. Zbog neke tajne, čarolije, neke blagosti u vazduhu unutar tih mrkih kamenih blokova. Moguće da je Hram bio jedini detalj iz mog života o kome moja najbolja drugarica nije bila obaveštena.

Ne znam da li su i drugi odlazili u Hram, o tome se nije pričalo. I uopšte, Hram se retko pominjao, eventualno u vidu neke aluzije u čije je značenje jedino Društvo bilo upućeno. Na primer, ako bi se poredila ova marka automobilskih guma sa onom markom, diskusiju o toj nepreglednoj i dubokoj temi prekinuo bi Stanko svojom ocenom i svi bi znali zašto je baš njegov sud najmerodavniji: zato što je jedini on uspeo da ustanovi da su ostaci guma od kamiona u Hramu ostaci baš švapskog kamiona, jer samo njihove gume, a Stanko to pouzdano zna, imaju baš šare kao one gume u Hramu. Ili: kad bi se pojavila Mala Milica, bar nekoliko njih bi ustajalo da joj ustupi mesto. I svi bi znali da je to zbog priče, u koju bi se naravno svi odmah zakleli, da Male Milice ne bi bilo da nije bilo čestih tajnih sastanaka njenih roditelja u Hramu.

Malo ko je u gradu obraćao pažnju na Hram do kad nije objavljeno da će biti obnovljen. Posle te vesti, naš se kraj više nije mogao nazvati tihim i mirnim. Nema ko nije došao da vidi i pipne Hram. Dolazili su čak i kad su građevinari oko njega postavili ogradu. Mi smo u to vreme prerasli skupljanje na ćošku. Samo smo i dalje pratili šta će i kakav će Hram biti, a i mi sa njim. Naročito nam se dopala odluka Gradske vlade da ga osvetli reflektorima, kao da je time celom kraju dato na značaju.

Pre neku noć sam sa prozora videla na oblaku odsjaj krsta i kupole Hrama. Moćan biblijski prizor. Nemoguće je, čak i da nisu ova vremena, ne pomisliti na Božji znak.

"Neće smeti da bombarduju Hram. Zato što je prelep", rekla je kad je počeo rat moja Mina. Neposredno pre toga, uživala je u žurkici svog petog rođendana.