Naravno da je tako nešto uvek moguće i da obezbeđivanje šefa države ima svoje razumne granice. Kad bismo Borisa vodali po gradu onako kako smo vodali Tita, javnost bi ustala na zadnje noge, s pravom razjarena. U ovom slučaju bezbednost šefa države nije bila ugrožena; štaviše, on je oko pola tri ušao u zgradu na svoj uobičajeni ulaz uz uobičajenu pratnju i mere bezbednosti. Dragan Marić ionako je bio sprat niže u društvu policije, pregovarajući o čemu su već pregovarali. Moguća eksplozija preostale ručne granate ugrozila bi samo njega i prisutne u prostoriji. Uostalom, ovo nije prvi slučaj te vrste: negde krajem 2002. ili početkom 2003, jedan takav nesrećnik pojavio se predveče na severnom, dunavskom, ulazu u Palatu federacije sa ručnom granatom. Počeli su pregovori, policijski strelci imali su ga – zbog konfiguracije lica mesta – jasno na nišanu i sve se na kraju završilo kako treba, bez nasilja. To u ovom slučaju znači da je pregovarački tim MUP imao prethodno iskustvo i sa ovakvim stvarima, što im olakšava posao.

  Kako je Dragan Marić mogao da uđe u zgradu? Lako, kao i stotine ljudi koji tamo svakoga dana dolaze: novinari, građani koji donose svoje molbe, žalbe i predstavke, kuriri itd. Zato i postoji ulazna barijera sa rentgenom i magnetskim vratima i sa dežurnim radnicima obezbeđenja. Oni su ga na barijeri i zaustavili i našli se u situaciji da im Marić zapreti bombom. Oni ne mogu barijeru sa protivdiverzionom tehnikom da postave na ulicu. Ljudi su postupili po pravilnicima, uputstvima i taktici za koju su obučavani: obavestili su koga treba i sačekali da dođe pregovarački tim, jer je čovek hteo da razgovara s nekim o svojim zahtevima. Tada je događaj ušao u poznat i predvidiv tok, pregovori su uspeli, on se predao i ne može bolje biti.

  Na kraju dolazimo do osetljive teme: Dragan Marić poslao je tog četvrtka uzjutra elektronskom poštom jednu poruku na mnogo adresa; videli smo tu poruku: ima "aktiviranu ručnu bombu" i traži pravdu za sebe. Zašto niko nije reagovao? Unutrašnja istraga u MUP i BIA pokazaće jesu li tamo imali saznanja o toj poruci i – ako jesu – zašto nisu postupili. Tih "jedanaest hiljada adresa" o kojima se priča čini se preterano. Osim toga, raznih pretećih poruka i budalaština ima na internetu i previše. Ima tu i jedan banalni mogući razlog: policija, BIA i Vojska imali su 24 sata potpredsednika SAD Džozefa Bajdena u gradu, sa svim najvišim merama bezbednosti i angažovanjem svih ljudskih i tehničkih resursa. Tog jutra su ga ispraćali (s milim Bogom, konačno!) i teško da je neko čitao e-mail poruke. Sve i da su za poruku saznali, Dragan Marić već je bio krenuo i teško da bi ga našli. E, sad: njegov upad u Predsedništvo pada u trenutku kad je svima pao adrenalin posle 24 sata nervoze, zebnji i trčanja, tako da treba i to imati u vidu.

Bilo kako bilo, incident je završen uspešno i po proceduri. Stečeno je još jedno dragoceno iskustvo, jer će se ovakvi događaji ponavljati – na žalost