Mrtvi, zapaljene zgrade i automobili, sukobi demonstranata sa policijom. Slike haosa i nasilja iz Atine obišle su svet. Više desetina ljudi je uhapšeno, red na ulicama, makar privremeno, uspostavile su specijalne jedinice policije. Najavljani su novi štrajkovi i novi protesti protiv drastičnih mera štednje koje treba da usvoji parlament Grčke, a koje zahtevaju zemlje Evrozone i Međunarodni monetarni fond kao uslov da bi Grčkoj stavili na raspolaganje 110 milijardi evra i tako joj pružili mogućnost da se spasi bankrotstva. Predsednik Grčke Karolos Papuljas u sredu je izjavio da se zemlja nalazi "na rubu provalije". Rekao je i da je "odgovornost svih nas, da ne padnemo u bezdan". Očigledno je da mnogi Grci nisu spremni da dele odgovornost, to jest nisu spremni na odricanja, paket mera protiv ekonomske krize predviđa drastično povećanje poreza i smanjenje prihoda u javnom sektoru. U haotičnom stanju u kome se zemlja nalazi postoji bojazan da će jačati kako ekstremna antiglobalistička levica, koja anarhistički svoj bes usmerava protiv svega i svačega što simbolizuje tzv. "novi svetski poredak", tako i radikalna desnica, koja bi mogla da se nasilnički okrene protiv stranaca u Grčkoj kao "krivcima" za sve što se "dobrim" Grcima dešava. U istoriji već viđeno.

Sve što se dešava u i oko krize u Grčkoj pokazuje ranjivost ne samo ekonomskog sistema Evropske unije i evra – dužnička kriza ozbiljno je uzdrmala i Španiju, Portugal i Belgiju kojima preti grčki scenario – već i samo shvatanje o budućnosti Unije zasnovanoj na (na jedvite jade) usvojenom Lisabonskom ugovoru.

Dok Grci smatraju da su ostale zemlje obavezne da im pomognu i apeluju na toliko godina unazad proklamovanu evrospku solidarnost, poreski obveznici ostalih zemalja ne shvataju baš nikako, zašto bi oni iz svog džepa morali da plaćaju za nestašluke grčkih vlada, decenijsko lažiranje ekonomskih parametara zemlje i kršenje privrednih i finansijskih regulativa EU-a. Solidarnost u slučaju da neko bez svoje krivice zapadne u nevolju još bi nekako i prošla, ali to u Grčkoj nije slučaj, niti je, kako tvrde ekonomski stručnjaci, u Španiji i Portugalu. U bogatim i – i pored opšte krize – relativno stabilnim zemljama Unije stvara se širok front otpora protiv pomoći Grčkoj, koja u opšte ne garantuje da će je spasiti bankrotstva. Suma od 110 milijardi evra je samo urgentna finansijska injekcija koja ni u kom slučaju ne garantuje oporavak Grčke, a samim tim i otplatu nagomilanih stotina milijardi evra pre svega evropskim poveriteljima.

Ozbiljni komentatori i političari stabilnih zemalja EU-a pokušavaju svojim građanim da objasne, da je pomoć Grčkoj u stvari pomoć njima samima, to jest evropskim bankama kod kojih se Grčka zadužila i kod kojih se nalaze sve bezvrednije državne obveznice Grčke. To se pre svega odnosi na nemačke i francuske banke koje potražuju oko 60 milijardi evra. Za njih bi bankrot Grčke predstavljao fiasko reda veličine Lehman Brothers i veliko je pitanje da li bi finansijske institucije još jedan tako snažan udarac u tako kratkom roku mogle da izdrže. Na neki način pomoć od 110 milijardi evra za Grčku je u stvari novi paket finansijske pomoći za evropske banke. Osnovno pitanje od koga i zavisi ekonomska stabilnost EU-a je, kako su banke u opšte dozvolile da dođu u tu situaciju. Jer, još prošle jeseni međunarodne agencije za ispitivanje rejtinga i finansijski ekpserti Grčku nisu ocenjivali kao naročito riskantnu. Eto razloga za likovanje antiglobalista.