Kosovo –Srbija kao Britanija – Kanada?
Dokument: Predlog platforme za pregovore između Srbije i Kosova Centra za novu politiku. Ko su članovi CNP
Da se sklopi sporazum između Srbije i Kosova o prenosu zakonodavne samostalnosti sličano Vestminsterskom dogovoru (Statute of Westminster) koji je britanska Kruna potpisala sa Australijom, Novim Zelandom, Kanadom i Južnom Afrikom 1931, iznet je u Predlogu platforme za pregovore između Srbije i Kosova Centra za novu politiku koji čine pravnici mlađe-srednje generacije (vidi okvir). Dogovor bi se odnosio na funkcionalnu samostalnost Kosova i na priznanje posebnog statusa srpske zajednice
U obrazloženju predloga se kaže:
«Srbima i Albancima na Kosovu je potreban dogovor oko zajedničkog života i budućnosti. Cilj politike mora da bude ostvarivanje uslova za normalno funkcionisanje kosovskog društva i zaštita interesa svakog građanina. Rešenju pitanja odnosa sa Kosovom se mora prići iz još jednog razloga, a to je da njegovo nerešavanje predstavlja prepreku obema stranama da nastave sa izgradnjom svojih institucija, bez čega neće biti suštinskog napretka u izgradnji pravne države i evropskim integracijama.
Srbija više nije u mogućnosti da upravlja Kosovom niti na njemu može braniti svoj puni suverenitet. Razlozi su višestruki:
bezbednosni – Srbija viša nikada neće moći kontrolisati teritoriju Kosova posle 1999 bez velikog oružanog sukoba za koji nema kapacitet,
politički – nerealno je očekivati da je moguće konstruisati zajedničku političku zajednicu Srbije i Kosova, i
ekonomski je nemoguće naći način za ostanak Kosova u Srbiji.
Međutim, Srbija ima obavezu da se izbori za maksimalne garancije srpskoj zajednici i njenih legitimnih interesa među kojima je najznačajniji povratak prognanih, zaštita kulturnih spomenika i uspostavljanje što šire samouprave na teritoriji sa procentualno većinskim srpskim stanovništvom. Ovi ciljevi niti bilo koji drugi se neće postići nametanjem rešenja ili izbegavanjem pregovora već jedino konstruktivnim pristupom postizanju sporazuma.
Moramo razlikovati dva pitanja tokom budućih pregovora o Kosovu:
•pitanje statusa i
•pitanje kosovskog unutrašnjeg uređenja (decentralizacija i teritorijalna organizacija).
Ovo su dve povezane tačke koje mogu biti komplementarne u smislu da se sa mogućnošću priznanja funkcionalne samostalnosti Kosova od strane Srbije može dobiti najpovoljniji ustavnopravni položaj Srba na Kosovu. Mogućnost priznanja Kosova od strane Srbije je gotovo nepostojeća s obzirom na stav srpske javnosti, ali bi racionalno gledano morala biti na stolu da bi se došlo do najvećih mogućih garancija za autonomiju srpske zajednice na Kosovu. Pristup međusobnih ustupaka je pokazao svoju delotvornost i ispravnost u Dejtonsko-Pariskom sporazumu i Ohridskom sporazumu. Na osnovu njih je jasno da su ključevi za postizanje srpsko-albanskog dogovora sledeći:
1) Dogovor oko funkcionalne samostalnosti Kosova
2) Priznanje posebnog statusa srpske zajednice
Cilj ovog predloga je formulisanje rešenja kojim bi Srbi na Kosovu dobili institucionalizovano međuopštinsko povezivanje, a s druge strane Srbija ne bi sprečavala ulazak Kosova u međunarodne institucije i njegovu funkcionalnu samostalnost.»
Dokument
ELEMENTI SPORAZUMA
(predlog)
•Potrebno je naći model koji će omogućiti načelno postovanje Ustava Srbije i da se u praksi omogući funkcionalna samostalnost Kosova i njegovo uključenje u međunarodne, odn evropske tokove. U tom smislu, Sporazum mora rešiti tri problema:
1.Pitanje suvereniteta
2.Pitanje uključenja Kosova u međunarodne institucije
3.Pitanje odnosa srpske i albanske zajednice na Kosovu
•Sporazum između Srbije i Kosova bi se po pitanju prenosa zakonodavne samostalnosti ugledao najviše na Vestminsterski dogovor (Statute of Westminster) koji je britanska Kruna potpisala sa Australijom, Novim Zelandom, Kanadom i Južnom Afrikom 1931. godine. Ovim sporazumom ove zemlje su dobile zakonodavnu samostalnost ali je suverenitet načelno ostao britanski. Problem je taj što bi imenovanje ovog sporazuma odmah dalo određeni negativni kolonijalni prizvuk, ali bi možda bilo i pozitivnog efekta ako bi imali Britaniju na svojoj strani kao uzor.
•Takođe, sporazum sa Kosovom bi se po pitanju uključivanja Kosova u međunarodne institucije ugledao na Osnovni sporazum između dve Nemačke (Grundlagenvertrag), a po ustavnom odnosu dve nacionalne zajednice na Ohridski i Dejtonski sporazum (de facto priznaje se nezavisnost jedne države uslovljanjem unutrašnje strukture te države).
•Osnov funkcionalne samostalnosti Kosova (sa srpske tačke gledišta) će biti Sporazum sa Srbijom u kojem ona prenosi suverene nadležnosti (zakonodavnu samostalnost) na Kosovo uslovljavajući to obavezama na strani Prištine koje se tiču srpske zajednice. Osnov funkcionalne samostalnosti ne može biti Ustav Kosova već samo Sporazum Srbije, Kosova i EU kao garantora (uz odobrenje UN preko nove rezolucije).
•Suverenitet Srbije će deklarativno biti priznat međusobnim sporazumom gde bi se reklo da se suverene nadležnosti "delegiraju" na Kosovo, što bi pravno značilo da Ustav Srbije ostaje izvor ovih nadležnosti što može biti jako bitno u slučaju kršenja Sporazuma od strane Kosova prema srpskoj zajednici.
•U toku pregovora mora se direktno doći do amandmana kosovskih zakona o teritorijalnoj organizaciji i zakona o lokalnoj samoupravi koji su najbitniji za srpsku zajednicu (korekcije Ahtisarijevog plana u ovoj oblasti). Tu treba naći osnov za formiranje saveza opština sa što više nadležnosti: obrazovanje, zdravstvo, socijalna zaštita, pravosuđe, policija. Najbolje je možda da neke osetljive stvari (policija) možda budu formalno na centralnom nivou Kosova, ali da se mogu ili moraju preneti na opštinski, tj međuopštinski nivo (dogovorom između više opština) što bi onda poslužilo i kao rešenje za srpske enklave. Tako bi imali sigurnost za Srbe bez teritorijalnog entiteta, ali sa de facto srpskom policijom. Insistiranje na teritorijalnom entitetu podseća na Dejton, što EU i SAD neće nikada više prihvatiti jer to smatraju problemom.
•Nije poželjno tražiti bilo koji vid teritorijalne autonomije za sever Kosova jer se zna da većina Srba živi južno od Ibra i zato ne treba tražiti model sličan južnom Tirolu za sever Kosova. Umesto toga mora se ići na jačanje nadležnosti opština, mogućnost njihovog povezivanja i vid personalne autonomije koji Srbima kao zajednici daje najčvršće garancije i učešće u političkom sistemu.
•Srpska zajednica mora imati ustavne garancije za prethodno navedeno, ali i za siguran broj svojih poslanika u parlamentu Kosova (određen broj od ukupnog broja poslanika), a za zakone koji su bitni za funkcionisanje lokalne samouprave potrebna je većina glasova srpskih poslanika. Isti princip participativnosti važi u Ustavnom sudu Kosova, Republičkoj izbornoj komisiji, i drugim telima..
•Insistiramo na očuvanju parlamentarnog sistema uređenja, gde se predsednik bira u skupštini. Takvo rešenje daje najviše političke težine Srbima, koju mogu dobiti tako najvažnije centralne poluge vlasti. Srpska strana mora imati neke specifične rezervisane nadležnosti, poput ministarstva za povratak gde samostalno koordiniramo aktivnosti.
•Kosovo dobija zakonodavnu, sudsku, izvršnu i monetarnu vlast, (moguće je predvideti zonu slobodne trgovine sa Srbijom, mada to možda može i preko CEFTA-e). Posebno treba razmotriti pitanje specijalnih ekonomskih odnosa srpske zajednice sa Beogradom. Ukoliko se učine gorenavedeni ustupci našoj strani, Srbija više ne može organizovati izbore na Kosovu.
•Pravni redosled: prvo ide potpisivanje Sporazuma, onda nova Rezolucija SB UN, i onda sledi slanje Misije EU na Kosovo. Insistiramo na ulozi Srbije u Misiji EU
•Po ugledu na Grundlagenvertrag posle potpisivanje Sporazuma treba da usledi i naš jednostrani akt kojim potvrđujemo izvornu suverenost Srbije i da će se ona opet aktivirati u slučaju kršenja Sporazuma. Najbolje u formi skupštinske Rezolucije.
•Zajedničko trilateralno telo sastavljeno od Srbije, Kosova i EU prati sprovođenje sporazuma koje podnosi izveštaje UN. Mora se insistiratu na ovlašćenu Evropske unije da poništi (suspenduje) akte koji bi se protivili Sporazumu, tj. da prati situaciju.
Ko su predlagači
Članovi Centra za novu politiku
Vladimir Todorić (Beograd, 1977), diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu (2001) i magistrirao pravo na Univerzitetu u Liverpulu (2003). Bavi se pitanjima evropskih integracija i pravno-ekonomskim temama vezanim za tranziciona društva. Bio je koordinator izrade Nacionalne strategije Srbije za pridruživanje Evropskoj uniji (2005). Predaje na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju. Uređuje časopis Pravo i društvo u izdanju Službenog glasnika.
Ksenija Milenković je završila Pravni fakultet u Beogradu 1998 i postdiplomske studije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 2005. godine. Kao poslanik u Skuštini Srbije bila je predsednik skupštinskog odbora za evropske integracije od 2004-2006. godine. Bila je generalni sekretar Evropskog pokreta u Srbiji. Osnivač je Centra za novu politiku gde rukovodi programom za spoljnu politiku.
Nikola Jovanović je glavni urednik stučnog časopisa "Izazovi evropskih integracija" i jedan od osnivača stručnog udruženja Centar za novu politiku gde rukovodi programom evropskih integracija. Magistrirao je pravo Evropske unije na Koledžu Evrope (Briž/Varšava), a doktorsku tezu je predao na francuskom univerzitetu Pariz X iz oblasti javnih finansija i državnih subvencija. Držao je gostujuća predavanja na Pravnom, Ekonomskom i Fakultetu političkih nauka. Objavio je veći broj naučnih i stručnih kolumni, a koautor je u nekoliko stručnih priručnika i zbornika radova.
Jedan je od osnivača Kluba Ujedinjenih nacija i Pravnog foruma. Bio je pravni konsultant u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom, a od osnivanja Kancelarije za evropske integracije radio je u njoj kao koordinator harmonizacije zakona.
Goran Nikolić je rođen 1974. godine u Ivanjici. Na Ekonomskom fakultetu u Beogradu diplomirao i magistrirao. Doktorirao s tezom: "Strukturno prilagođavanje robnog izvoza Srbije uvoznoj tražnji Evropske unije".
Od marta 2001. radio je na Institutu za spoljnu trgovinu gde sada ima zvanje istraživača-saradnika. Od februara 2002. Institut se spaja sa Privrednom komorom Jugoslavije. Od juna 2003. Privredna komora Srbije preuzima PKJ te se osniva Centar za naučno istraživački rad i ekonomske analize u kome obavlja posao istraživačka saradnika.
Objavljuje konjunkturne analize baveći se posebno strukturom spoljnotrgovinske razmene Srbije, kursom dinara, platnim bilansom, uticajem evropskih integracija na spoljnotrgovinske tokove, međunarodnu ekonomiju kao i ekonomsku istoriju.
Radio je na izradi nekoliko studija za PKS u okviru Centra za naučno istraživački rad i ekonomske analize. U PKS držao predavanja ili prisustvovao sednicama granskih udruženja Privredne komore Srbije. Bio je saradnik u ime PKS na izradi Bele knjige Saveta stranih investitora 2008. Objavio je šest knjiga i desetine naučnih radova iz oblasti spoljne trgovine, međunarodne ekonomije, ekonomske istorije.
