Hepiend u Kampu nade!
33 čileanskih rudara više od dva meseca bili su živi zakopani 620 metara ispod zemlje u rudniku San Hoze
Dan spasa
Dan spasa je konačno došao. Rudar Florensio Avalos je bio prvi od 33 zatrpanih rudara koji je u kapsuli "Feniks" izvučen na površinu 13 oktobra u rano jutro, posle 69 dana provedenih u zatrpanoj rudničkoj jami 610 metara ispod zemlje. Kada je stupio na površinu pozdravili su ga članovi porodice, a najuzbudljivije je bilo kad je naoko pribrano zagrlio sinove, posebno sedmogodišnjeg dečaka Bajrona Avalosa. Čileanski predsednik Pinera ga je na licu mesta dočekao.
Bolivijski predsednik Evo Morales je takođe došao da bi predsedničkim avionom odveo kući Karlosa Mamanija, jedinog nečileanca u grupi zatrpanih rudara kome je obećao parče zemlje da započne novi život.
Prvih pet rudara u redu za izvlačenje su bili najjači i fizički najspremniji, a onda su došli na red oni slabijeg zdravstvenog stanja – jedan ima hipertenziju, drugi dijabetes, drugi imaju dentalne i respiratorne probleme.
Događaj prenosi nekoliko globalnih TV mreža pošto je spasavanje rudara postalo prvorazredni svetski medijski događaj koji šalje veoma pozitivnu poruku o vrednosti ljudskog života i tantalskim naporima za spasavanje ljudskih života u koje su udruženi napori i emocije ne samo Čileanaca.
U operaciju spasavanja rudara zatrpanih posle zemljotresa 5. avgusta uključeno je dvadesetak međunarodnih agencija, uključujući i NASA. Po emocionalnom naboju Njujork tajms ovu operaciju poredi sa Apolom 13, trećom misijom poslatom na mesec 11. aprila 1970. koja je obustavljena zbog kvara na tanku za kiseonik i čija se posada posle mnogo napetosti srećno vratila na zemlju 17. aprila te godine. Rudarska drama je trajala mnogo duže i bila je nabijena čini se dubljim emocijama jer bili su zatrpani obični ljudi koji zarađuju hleb sa devet kora.
Radosni pokliči rodbine trideset tri rudara 66 dana zarobljenih na dubini od 620 metara u rudniku San Hoze čuli su se u subotu u 8:05 ujutru (12:05 GMT) kada je snažna bušilica s pneumatskim čekićima probila poslednje metre vulkanske stene i doprla do mesta gde su oni živi zakopani. Oni su zarobljeni 5. avgusta posle obrušavanja hodnika u rudniku zlata i bakra San Hoze blizu čileanskog grada Kopiapo, a javili su da su živi tek 17. dana posle nesreće. Njihova drama je dirnila čitav svet. Angažovana su značajna tehnička sredstva čileanske vlade i drugih zemalja za njihovo spasavanje, koje ima veliki simbolički značaj jer šalje poruku o tome da je cena ljudskih života nemerljiva.
Veruje se da je to najduže vreme preživljavanja rudara pod zemljom. Oni su više od dva meseca preživeli pod zemljom u jednom od hodnika koji služi kao sklonište gde su im dopremani specijalno pripremana hrana i lekovi kroz veoma uske rupe koje su deo instalacija rudnika. Posebno angažovani stručnjaci radili su na održavanju psihičke kondicije rudara.
Drama je imala i svoje tragikomične momente kada se ispostavilo da nekima od njih opasnost preti kad izađu na površinu gde su se srele i sukobile njihove supruge i ljubavnice. Članovi rudarskih porodica i prijatelji su nedeljama ostajali na mestu gde su radile bušilice i to mesto je nazvano Kamp nade.
Otvori bušotine koja im je davala realne nade za spas su prečnika oko 65 santimetara. Paralelno s tom pneumatskom bušilicom koja se naziva T-130, koju je proizvela američka firma Center Rock iz Pensilvanije, simultano rade još dve mašine na još dva rezervna pravaca koji izlaze na druge dve tačke u zamešenoj mreži podzemnih hodnika. Dvadeset privatnih kompanija je radilo na prokopavanju ta tri kanala za spasavanje. Radilo se na tri tačke kako bi se obezbedilo rezervno rešenje za slučaj da se neka od bušilica zaglavi.
Dopremanje hrane rudarima
Sami zarobljeni rudari koji su bili u radio kontaktu s ekipom na površini su pomogli pri probijanju poslednjih metara bušotine. To je pomoglo da mašinerija ne propadne kad probije stenu. Bušenje je bilo komplikovano i bušilica je dva puta morala da bude izvlačena iz rupe. Takva operacija traje i po 12 sati. Kad je bušenje okončano u rupu su spuštene kamere da ispitaju njene zidove koji prema prvim rezultatima u najvećem delu izgledaju čisto i čvrsto. U poslednjim metrima primećena su izvesna oštećenja zidova zbog čega će biti ugrađeni posebni ojačivači.
Osam geologa i rudarskih inženjera tek treba da odluče da li će morati da pojedine delove bušotine ojačaju čeličnim cevima kao bi sprečili odronjavanje kamenja. Te cevi međutim ne mogu da pomognu ako dođe do većeg urušavanja. I samo obezbeđivanje zidova može da dovede do komplikacija jer 600 metara cevi je teško oko 150 tona. Rupa inače ne ide sasvim pravo, već njena osa savija pod različitim uglovima.
Pripreme za izvlačenje rudara trajaće nekoliko dana. Za njihovo spasavanje primenjene su nove tehnike, a angažovani su i savetnici američke kosmičke agencije NASA, da izgrade specijalne čelične kapsule za spasavanje koje su dobile naziv Feniks. One su snabdevene kiseonikom, i telefonskim uređajem, sa strane imaju točkiće koji treba da klize po zidovima i spreče da kapsula udara u zidove. Kapsula ima dva dela i u slučaju da se gornji noseći deo zaglavi, deo u kome će se nalaziti rudar koga treba spasti konstruisana je tako da može da se odvoji i polako spusti, kao što se spušta pokvareni lift.
Pretpostavlja se da će, kad počne, spasavanje jednog rudara trajati 11 do 12 minuta.
Iz rudnika će biti izvlačen jedan po jedan rudar, a najsnažniji bi trebalo da izađu poslednji. Oni će biti pregledani u improvizovanoj bolnici u blizini bušotine, srešće se sa po tri najbliža člana familije i potom će biti ekspedovani helikopterima do bolnice u gradu Kopaipo gde će 48 sati biti opservirano njihovo fizičko i mentalno zdravlje pre nego što budu otpušteni kućama.
U trenutku kada su mnogi počeli da se raduju pritisak na spasioce je pojačan, jer bi eventualna nesreća prilikom spasavanja mogla da psihološki poništi efekte njihovog gigantskog napora.
