Intervju
Feminizam je kod nas i dalje ružna reč
"U najznačajnijim društvenim naukama i disciplinama odsustvuju pitanja koja su relevantna za žene. Ili nisu zastupljene uopšte ili se samo govori u njihovo ime, a ne na osnovu onoga što bi one same o tome trebalo da kažu. Ženske studije su popunile tu prazninu u svim zvaničnim sistemima obrazovanja"
Katedra za Ženske studije u Beogradu nastala je kada je to, verovatno, bilo najmanje očekivano: 1992. godine, u vreme rata i nacionalističke pomame.
U subotu, 10. marta Ženske studije doživele su svoj dvadeseti rođendan i, tim povodom, u Centru za kulturnu dekontaminaciju okupili su se svi oni koji su doprineli njihovom osnivanju, razvoju i održanju. Šta su to Ženske studije, zašto su one malo poznate u Srbiji i kako je došlo do njihove institucionalizacije, objašnjava prof. Daša Duhaček, kordinatorka kursa master Studija roda na Fakultetu političkih nauka i jedna od osnivačica ove katedre u Beogradu.
Šta su uopšte Ženske studije i čime se bave?
Kakav je položaj žene u Srbiji danas, i da li je institucionalizacija Ženskih studija doprinela osvešćavanju o problemima žena?
Ja se nadam tome, ali uvek mislim da nije dovoljno i da uvek može više. Država se danas dosta bavi pitanjem roda i Ženskih studija. Postoji čitav niz državnih institucija koje su i te kako uključene. Devedesetih su počeli SOS telefoni za žene, a kasnije i za decu žrtve nasilja u porodici, i danas je to takođe institucionalizovano. Ali još uvek su nevladine organizacije te koje vuku napred, koje otvaraju nove perspektive, koje uspostavljaju komunikaciju na regionalnim i međunarodnim okvirima.
Ženske studije su na našim prostorima relativno nova akademska disciplina, koja se sastoji od istraživanja i predavanja koje se rade u okviru zvaničnog sistema obrazovanja. U svom kratkom istorijskom periodu od svega nekoliko decenija one polaze od pretpostavke koja je zasnovana na apsolutno relevantnim istraživanjima: da žena nema u istoriji, filozofiji, psihologiji, sociologiji. U najznačajnijim društvenim naukama i disciplinama odsustvuju pitanja koja su relevantna za žene. Ili nisu zastupljene uopšte ili se samo govori u njihovo ime, a ne na osnovu onoga što bi one same o tome trebalo da kažu. Ženske studije su popunile tu prazninu u svim zvaničnim sistemima obrazovanja, i sada se o toj temi istražuje i predaje u skoro svim delovima sveta.
Kako su Ženske studije "ušle" na fakultete u Srbiji?
Kod nas su Ženske studije počele onim što nazivamo alternativnim studijama u okviru nevladinih organizacija. Kod nas je sve započelo u vaninstitucionalnim projektima i programima, da bi zatim pojedine institucije prepoznale tu potrebu i počele postepeno da ih uključuju u svoje sadržaje uz ogromne otpore koji i danas postoje, mada ih je u poslednjoj deceniji sve manje i manje. Ipak, za to uložen veliki rad i trud.
Kako su uspele da se institucionalizuju 1992. godine, u jednom takvom specifičnom istorijskom trenutku: to je bilo vreme nacionalističke propagande, vodio se rat?
Jako teško. Standardna primedba koja se upućivala Ženskim studijama jeste da to nije akademska disciplina, a drugi razlog je bio izrazito politički. Ženske studije se bave pre svega preispitivanjem i na taj način unose sumnje i nedoumice, preispitujući postojeći sistem, vrednosti, pa samim tim i postojeće vrednosti obrazovanja. Ono čega sam se ja najviše plašila jeste da neće biti interesovanja za Ženske studije, ali bilo je upravo suprotno i ja sam bila iznenađena brojem i zainteresovanošću. Prva predavanja su bila izvedena tako da se nije znalo ko su profesori, a ko studenti, ali to je uvek bila živa rasprava i diskusija među potpuno ravnopravnima.
Po čemu su Ženske studije drugačije?
Po samoj vezi koja postoji između teorije, sa jedne strane, i aktivizma sa druge. I jedno i drugo upotpunjuju Ženske studije, i jedno ne može bez drugog.
Prošlost i budućnost Ženskih studija, šta se promenilo, a šta je ostalo isto?
Broj studenata i studentkinja, kao i broj institucija koje se bave tim pitanjima se povećao. Još uvek nije savršeno, i ne znam da li će ikada i biti u nekoj sagledivoj budućnosti, ali je danas mnogo više ljudi uključeno u sam taj proces. Ono što meni pričinjava istinsko zadovoljstvo jeste kada na osmomartovskim demonstracijama ne prepoznajem sve žene i muškarce. Tu su se sada uključile i neke nove generacije.
Zašto Ženske studije nisu šire prepoznatljive u Srbiji, zašto ljudi malo znaju o tome?
Feminizam je kod nas i dalje jako ružna reč, potpuno ideološki obeležena. Drugi problem je što je naše društvo, a i društva u okolini, prošlo ne samo kroz rat, nego je taj rat pratila i repatrijarhalizacija i retradicionalizacija. Te veze su jake i ne treba ih podcenjivati ni jednog momenta.
