Baz Oldrin je do samog poletanja Apola 11 pokušavao nekako da ubedi Nila Armstronga i pretpostavljene da je "sasvim normalno" da iz "Orla" na Mesečevu površinu prvi izađe upravo on, a ne Armstrong. U tu svrhu koristio se analogijom: tokom misija "Džeminija", komandir broda (u ovom slučaju Armstrong) držao je "volan" na orbiti, dok je drugi član posade (Oldrin) izlazio van broda. Međutim, Oldrinu su objasnili da mu analogija ne valja: "Džemini" na orbiti je "brod na moru", normalno je da kapetan drži kormilo. Ali "Orao" na Mesecu je "brod u luci" i tu je stvar jasna: kapetan je taj koji prvi izlazi na obalu.

Oldrin nije odustajao. Upao je kod Armstronga u kancelariju i pokušao da mu ispriča istu stvar, ovoga puta s malo više reči. Armstrong mu je odgovorio kratko: "Nije na nama da to odlučimo. Ovo je veće od nas obojice i ja sebe neću unapred da diskvalifikujem."

Poslednji pokušaj Oldrin je napravio tokom treninga u replici "Orla" na Zemlji. Nagovorio je Armstronga da mu dozvoli da on prvi izađe iz broda i tako mu demonstrira koliko je takav redosled "jednostavniji i logičniji". Možda bi tako i bilo da kvaka na majušnim vratima "Orla" nije bila na pogrešnoj strani: da bi Oldrin uopšte mogao da izađe prvi, bilo je neophodno da zameni mesto s Armstrongom, pa da tek onda otvori vrata kabine. U skučenom prostoru "Orla", koji je iznutra bio tek nešto veći od špajza, manevar uopšte nije bio jednostavan. Uz to, astronauti su bili u punoj opremi, u glomaznim astronautskim odelima pod pritiskom. Pokušaj se završio neslavno: tokom zamene položaja astronauti su polomili inventar u kabini. Da stvar po Oldrina bude gora, sve to je pratio Dik Slejton, stariji kosmonaut i njihov kolega koji je direktno odlučivao u ovakvim situacijama. Njegova odluka bila je konačna. "Mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo" pripao je Nilu Armstrongu.

Ipak, i Oldrin ima nešto za utehu. Verovatno se svi sećaju kristalno oštre fotografije astronauta na Mesecu koji stoji na rubu malog kratera dok mu se u viziru odslikavaju lunarni modul i kolega fotograf (slika u ovom okviru). Ko je video samo jednu sliku sa Meseca, video je upravo ovu. E taj čovek koji je pozirao za najčuveniju fotografiju astronauta svih vremena – to je Baz Oldrin.

Malo je poznato da je spuštanje "Orla" na Mesec bilo vrlo dramatično i da se u nekoliko navrata našlo na ivici neuspeha, daleko od rutine koju su Armstrong i Oldrin stotinama puta uvežbavali u simulatoru na Zemlji. Pre odvajanja od "Kolumbije" njima je naloženo da vode računa pre svega o bezbednosti, kao i da ne otežu sa odustajanjem ukoliko nešto krene naopako. Čak im je obećano da će u slučaju neuspeha odmah u narednoj misiji dobiti priliku da još jednom lete na Mesec.

U početku, izgledalo je da će sve proći bez ikakvih problema. Svi sistemi na "Orlu" funkcionisali su besprekorno. Za pilotskim komandama nalazio se Armstrong, dok je Oldrin pratio rad kompjutera, položaj i brzinu letelice. Ciljano mesto spuštanja nalazilo se u Moru tišine, naizgled ravnom i pristupačnom delu Mesečeve površine. Problemi su počeli kada se "Orao" spustio na manje od kilometar visine. Brodski kompjuter počeo je da prijavljuje greške u radu za koje se ispostavilo da su izazvane preopterećenjem, praćenjem i koordinacijom previše aktivnosti u isto vreme. Kontrola u Hjustonu naložila je da se let nastavi sve dok signali za greške ne počnu da stižu u kontinuitetu.

Sa mnogo većim problemima borio se Armstrong za pilotskim komandama. Brod nije bio na idealnoj putanji delimično i zbog toga što je kompjuter stalno kasnio po nekoliko sekundi u korekcijama putanje. Pri velikim brzinama, ovakva zakašnjenja prave kilometarske greške u poziciji tako da je Armstrong neprekidno pokušavao da spazi neki od orijentira na površini i shvati gde se brod zapravo nalazi. Kada se "Orao" spustio dovoljno nisko, Armstrong je primetio da mesto određeno za spuštanje ni izbliza nije tako glatko i sigurno kao što se pretpostavljalo. Kompjuter je spuštao brod tačno u centar kratera veličine fudbalskog igrališta po kome su bile rasute stene veličine nekoliko metara. Bilo je to suviše opasno mesto za krhki "Orao". Armstrong nije imao kud, preuzeo je komande i rešio da sam nađe bolje mesto.

U silnom uzbuđenju, zaboravio je da o tome obavesti bilo koga. Ni Oldrin ni kontrola leta nisu znali šta to Armstrong toliko "petlja" s motorima. Znali su jedino da se vreme preostalog rada motora opasno bliži granici od 20 sekundi kada se sletanje mora obustaviti a preostalo gorivo iskoristiti za povratak broda u Mesečevu orbitu. Armstrong je toliko bio obuzet nalaženjem pogodnog mesta za sletanje da su sa Zemlje prestali da zapitkuju šta se u brodu zbiva. Nastala je mučna tišina koju je povremeno prekidao samo Oldrin napeto čitajući podatke o visini i brzini.

Armstrong se, sa gorivom na rezervi, ipak nekako iskobeljao i meko spustio brod na Mesec. "Eagle has landed", javio je Armstrong. Narednih nekoliko sati ama baš niko nije znao gde se "Orao" zapravo nalazi, ali tačna lokacija i nije bila mnogo bitna.

Ni poletanje s Meseca nije prošlo bez incidenata: tokom ulaženja i izlaženja iz broda astronauti su polomili ručicu najvažnijeg prekidača u kabini, onoga koji uključuje motor za poletanje. Kako bi prebacio prekidač iz "off" u "on" položaj, Oldrin je morao da upotrebi vrh olovke. Ta olovka se i danas nalazi u njegovom vlasništvu.

Sve ostalo videli smo u TV prenosu.

Kada se euforija malo stišala, svaki od trojice junaka morao je da započne novi život u svetu koji se naprasno izmenio ponajviše njihovom zaslugom. Svako se sa svojom slavom nosio na svoj način.

Armstrong je želeo da ponovo leti u kosmos, ali NASA za to nije imala mnogo sluha. Svaki novi let bio bi rizik a NASA nije htela da se poigrava junacima. Armstrong je dobio poziciju u vašingtonskoj administraciji i tu je izdržao jedva godinu dana. Nakon toga okrenuo se svojoj staroj želji, da predaje tehniku studentima, pa je sedamdesetih godina radio kao profesor na univerzitetu u Sinsinatiju. U međuvremenu, on i supruga kupili su mlekaru u dubokoj provinciji Ohaja i tu se često povlačili u višemesečnu izolaciju. Armstrong nikad nije bio pustinjak: bio je aktivan u biznisu, nastupao je često, bio je čak i domaćin televizijskih šou-programa, ali je svetu uvek nametao svoj stil. Nije smatrao sebe ništa važnijim od ostalih Apolo kosmonauta. Dok je svet tražio da vidi njegovu slavu, Armstrong mu je poklanjao svoju običnost. Takav način komunikacije njegove kolege nisu do kraja odobravale, smatrajući da je mogao da učini mnogo više za popularizaciju aktivnosti NASA. Pa ipak, njegovu veličinu niko ne osporava. U jednom memoarskom tekstu Baz Oldrin piše: "Kad bi astronauti bili košarkaška ekipa, svi bismo mi igrali za neki koledž. Jedino bi Nil igrao u NBA."

Najviše muke da se snađe imao je upravo Baz Oldrin. NASA mu je poverila ulogu PR menadžera i u toj ulozi Oldrin se nije snašao. Rezigniran, napustio je agenciju i vratio se u vojsku, u želji da leti avionima. Dobio je komandu nad test-pilotima u čuvenoj vazduhoplovnoj bazi "Edvards". Oldrin nikad nije bio probni pilot i uništio je sopstveno samopouzdanje pokušavajući da dostigne visoke školske standarde. U vrlo kratkom roku bio je hospitalizovan zbog depresije i teškog alkoholizma. Lečenje je bilo uspešno, ali dugotrajno. Nakon izlaska iz bolnice napisao je memoare, vrlo iskrenu priču o sebi kojom je definitivno ukinuo mit o idealnim, savršenim astronautima. Zbog te knjige bio je koliko hvaljen, toliko i osporavan. Danas se ponajviše bavi teorijom kosmičkog leta, vatreno zagovarajući nove načina putovanja do Meseca, Marsa i dalje.

Majkl Kolins je nakon kratke političke karijere proveo deset godina kao direktor novoosnovanog muzeja aero-kosmotehnike u sklopu instituta "Smitsonijan". Nakon toga okrenuo se biznisu, uglavnom sopstvenom. Skroman i relativno neupadljiv, Kolins je jedan od retkih astronauta koji se nije razveo od žene s kojom je živeo u vreme Apolo programa.