Vreme 1180. u četvrtak 15. avgusta 2013.
Godina „Gospodara Vučića“ – Kako se kalio vođa
Ne može se sa kafedžijama, roštiljdžijama, vlasnicima kockarnica, sportskim i estradnim menadžerima graditi moderna, evropska, niti bilo kakva država. (Mada se od njih verovatno mogu dobiti dobre donacije za predizbornu kampanju.) To očito zna i sam Vučić pa zato benevolentno nudi i poziva eksperte iz drugih stranaka da mu se pridruže.
Vreme 1180. u četvrtak 15. avgusta 2013.
Jedva da je prošlo godinu dana, a već kao da se u nekoj dalekoj i nepojamnoj prošlosti gubi podatak da je do položaja najmoćnijeg čoveka u državi, onog čije ime se – bez obzira da li ste pristalica ili protivnik – izgovara sa šapatom i zebnjom, Vučić stigao nakon jednog od najubedljvijih poraza u svojoj političkoj karijeri, koja je, tek to sada zvuči neverovatno, porazima i neuspesima različitih vrsta više nego obilovala.
Prošle godine u ovo vreme, nekoliko dana PRE nego što je vlada zvanično formirana, na ovom sam mestu napisao tekst pod nazivom "Prvi srpski trijumvirat – ko će biti premijer". Pitanje je bilo retoričko – a odgovor više nego jasan i eksplicitan. Pravi premijer ove vlade biće Aleksandar Vučić, koji je za nepuna dva meseca nakon đurđevdanskih izbora od gotovo potpunog gubitnika postao "gospodar Vučić". S druge strane, Ivica Dačić, privremeni gospodar situacije i čovek od koga je, naizgled, u tom trenutku sve zavisilo, upao je u negativnu spiralu za koju nije jasno da li će se uopšte i kako zaustaviti.
Pre samo godinu i nešto, u trci za Beograd, trećoj za redom, Vučić je skoro do nogu potučen od Dragana Đilasa i tada još relativno jedinstvenih demokrata. Čitaoce, kao i većinu ljudi, uostalom, najteže je ubediti da sve što se desilo nije nužno moralo tako da bude, da nije sve rezultat nekog plana i zavere, odnosno, da je u politici i istoriji, slično kao i u običnom životu, mnogo toga rezultat pukog slučaja i sticaja (ne)srećnih okolnosti. Tako je i sa ovim uspehom Aleksandra Vučića. Razume se da nije sve plod gole slučajnosti, naravno da su postojali razni planovi i scenariji – i njegovi i sa njim – ali se isto tako lako moglo dogoditi da oni padnu u vodu, a da Vučić danas u srpskom parlamentu predvodi neveliku grupu odmetnutih evro-naprednjaka. Što se to nije dogodilo, zasluga je, pre svega, opuštenosti pobednika majskih izbora – među kojima, ponovimo to još jednom, Vučić nije bio.
Jer ovo je primarno bila vlada Nikolića i Dačića. Donekle i Dinkića. U velikoj meri i – to sada deluje kao gorka šala – Miroslava Miškovića. Kumovao joj je malo i Milorad Dodik. Činilo se da su i Rusi, ili barem ambasador Konuzin, za to aktivno navijali. (Ali odlučili su, kao i obično, Amerikanci.) Vučić gotovo da nigde nije figurirao u tim kombinacijama, sem kao agilni "Tomin operativac", sa kojim ovaj baš i nije uvek u najidiličnijim odnosima. Mislim da je do vrha stigao više zato što su ga potcenili i pogrešno procenili – a ne zato što je neka "nevidljiva ruka" vodila njegovu karijeru i postavila ga na sadašnje mesto. Drugim rečima, ne verujem baš u teorije nekih od mojih komentatora (i, naravno, svih preostalih radikala) kako je on od početka bio "spavač" i "ubačeni element" u patriotskim redovima. Mnogo sam skloniji varijanti da je Vučićev uspeh, manje-više, njegov sopstveni proizvod – njegove ambicije, njegove frustracije, njegove inteligencije i njegove energije. I, nadasve, razume se, njegove upornosti i njegovog lukavstva…
Više u nedeljniku Vreme 1180. u četvrtak 15. avgusta 2013.
"Agencija za zapošljavanje" i elementi galopirajućeg kulta ličnosti
Članovi su, međutim, druga priča. Oni u SNS-u vide, pre svega, agenciju za zapošljavanje i napredovanje u službi – ovde i sada – i ne greše mnogo. (Ili možda verujete da se neko danas učlanjuje u SNS – dobro, i SPS, do juče URS, ili doskora DS – zbog uverenja i ideološke bliskosti?)
Najbolja ilustracija tog SNS-ovog kadrovskog potencijala jeste karakterističan detalj iz nedavnog Utiska nedelje, neposredno pre konačnog prihvatanja Briselskog sporazuma i neposredno posle onog prethodnog farsičnog odbijanja koje su kvazipatriotski SNS agitatori danima slavili kao vrhunac Vučićevog junaštva (kao što će, nedelju dana kasnije, prihvatanje sporazuma sa Prištinom slaviti kao vrhunac državničke mudrosti i "real-patriotizma"). Elem, u toj emisiji javlja se jedan "običan gledalac" i očigledno stranački aktivista i – ko bi se nadao?! – kaže da se "bezuslovno slaže" sa odlukom gospodina Vučića i stranačkog rukovodstva. Duhovita voditeljka ga prekida u daljem sricanju napisanog traktata i pita – to je u redu, ali sa kojom se to odlukom slažete, da li sa onom da se zahtev iz Brisela odbije, ili da se prihvati? A nezbunjivi "obični građanin" kao iz topa odgovara da se slaže sa svakom, kakva god ona bila.
I to je to. Nema tu ni ideje, ni ideologije – samo goli interes i golo poslušništvo, kao i elementi galopirajućeg kulta ličnosti.
Ako ovako nastave, SNS bi uskoro mogao imati članova koliko i glasača, a broj glasača će se poklopiti sa ukupnim biračkim telom – što je na neki način i logično i što bi u neku ruku predstavljalo logičan kraj, istinu i ispunjenje srpskog, i onako od početka nakaradnog višestranačja. No, do ostvarenja tog konačnog ideala, postojaće neki izbori i neke stranke (razume se, one kojima je dozvoljeno da učestvuju u osvoje ponešto). Ali neke stranke su, mnogi to ne znaju, kao svojevrsni "pluralistički" ukras i recidiv postojale takođe i u komunističkoj Poljskoj i u Honekerovoj Istočnoj Nemačkoj. Nadam se da razumete šta hoću da kažem?
Preterujem? Ne. Samo opisujem potencijal i tendenciju. Da li je, na primer, iko od od vajnih NVO, "centara za slobodne izbore i demokratiju" i sličnih organizacija za ljudska prava, transparentnost, fer izbore, tranzicionu pravdu i ljuljanje promaje ikada ozbiljno analizirao kampanju, metode i atmosferu pogroma i straha koja je poslednjih meseci vladala na lokalnim izborima od Srbobrana, do Zemuna i Zaječara? E, vidite, o tome vam govorim. …
A da li će ta tendencija – zajedno sa nezavisnim Kosovom – postati "nova srpska politička realnost" videćemo vrlo brzo.
