Dorđe Stanojević, astronom koji je elektrificirao Srbiju rođen je 7. aprila 1858. godine u Negotinu u porodici uglednog trgovca Miloša. Tu je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. U Beogradu, na Prirodno-matematičkom odseku Filozofskog fakulteta Velike škole, studirao je fiziku i astronomiju i diplomirao je 1881. godine.

U periodu od 1883. do 1887. godine bio je na studijama, specijalizaciji, radu i poseti najpoznatijim evropskim astronomskim i meteorološkim opservatorijama i ustanovama: u Berlinu (Univerzitet), Potsdamu (Astrofizička opservatorija), Hamburgu (Meteorološka centrala), Parizu (Pariska opservatorija za fizičku astronomiju u Medonu, Sorbona), Griniču, Kjuu i Pulkovu. Godine 1886. i 1887. nalazi se u Medonu, gde radi sa osnivačem opservatorije u tom mestu Žilom Žansenom, pošto se opredelio za astrofoziku i kao svoju naučnu oblasti izabrao fiziku Sunca.
Godine 1887. po povratku u zemlju, postaje profesor fizike i mehanike na Vojnoj akademiji, a 1893. godine, posle penzionisanja Koste Alkovića, profesor eksperimentalne fizike na Velikoj školi, gde osniva Fizički institut na čijem je čelu do smrti, 1921. godine.

Stanojević je od jula 1899. do oktobra 1900. godine na čelu beogradske Astronomske i meteorološke opservatorije. U periodu od 1909. do 1913. godine bio je dekan Filozofskog fakulteta, a od 1913. do 1921. godine rektor Univerziteta u Beogradu. Na ulici u Parizu, gde boravi radi proučavanja nekih rešenja u vazduhoplovnoj tehnici i preuzimanja aeroplana za potrebe poljoprivrede, umire iznenada od srčanog udara, 24. decembra 1921. godine.

Đorđe Stranojević se uključuje i u rešavanje problema osvetljavanja Beograda. Glavni grad Srbije prvi put je dobio javnu rasvetu na gas 1865. godine kada su nabavljena dva takva fenjera i postavljena ispred opštinske zgrade na Terazijama.

Već 1884. bilo ih je nekoliko stotina. U to vreme Odbor opštine varoši beogradske formirao je "naročitu Komisiju sa zadatkom da podnese mišljenje kakvo osvetljenje u prestonici zavesti": električno – za koje se zalagao Stanojević, ili gasno – koje je zagovarao hemičar Marko Leko. Zahvaljujući zalaganju Đorđa Stanojevića i njegovom nadahnutom govoru članovima Komisije, doneta je odluka o električnom osvetljavanju grada. U izveštaju Komisije koji je potpisao Nikola Pašić kao predsednik, stoji: "Beograd koji teži da postane obrtna tačka između istoka i zapada, ne može ostati neosvetljen. Beograd, kao najbliži zapadu među svim istočnim varošima, mora usvojiti ono osvetljenje koje je nauka u svakom pogledu oglasila za najbolje. Beograd, kao prestonica, mora biti prestonički osvetljen." Za dan kada je Beograd dobio električno osvetljenje uzima se 23. septembar 1893. kada je službeno utvrđeno da je "prva faza izgradnje osvetljenja varoši Beograda završena i da je električna centrala sa mrežom zvanično puštena u rad". Ona je omogućila i da 1894. krene prvi tramvaj na električni pogon na relaciji Terazije – Topčider, samo šest godina pošto je prvi krenuo u Ričmondu, u Americi.
Izgradnjom beogradske termoelektrane započela je elektrifikacija Srbije a tu je Đorđe Stanojević odigrao ključnu ulogu. Mateja Nenadović, unuk prote Mateje, želeo je da u Valjevu izgradi termoelektranu po ugledu na beogradsku i zamolio je Stanojevića za pomoć. On mu je predložio da izgradi hidrocentralu i Nenadović se složio da za nju iskoristi svoju vodenicu na reci Gradac. Završena je i puštena u rad 1899. godine.

Veliki značaj za elektrifikaciju Srbije imalo je Stanojevićevo prijateljstvo sa Nikolom Teslom. On je bio jedan od organizatora jedinog Teslinog boravka u Beogradu. Teslu koji je 1. juna 1892. došao u Beograd, dopratio je iz Pešte i ispratio ga nazad do tog grada. Godine 1894. objavio je knjigu "Nikola Tesla i njegova otkrića".
Ovo prijateljstvo je verovatno doprinelo da Stanojević predloži građanima Užica da sagrade hidrocentralu po Teslinom polifaznom sistemu naizmeničnih struja. Oni su želeli da naprave novu mehaničku radionicu gde bi mašine pokretala voda, ali im je Stanojević objasnio da, ako naprave hidrocentralu, radionicu mogu podići bilo gde u gradu a ne na skupom zemljištu pored reke, a imaće istovremeno i električno osvetljenje. U probni rad je puštena 2. avgusta 1900. godine.
To je bila prva primena Teslinog polifaznog sistema u Srbiji, samo pet godina posle izgradnje prve takve centrale na Nijagarinim vodopadima. Napravljeni su i dalekovod u dužini od 1 km i sedam transformatorskih stanica.

U svojoj knjizi o električnoj industriji u Srbiji (sa posvetom Nikoli Tesli) Stanojević piše: "Vodopad koji u sebi najviše snage ima bez sumnje je vodopad Vučjanskog potoka, blizu sela Vučja, oko 17 km daleko od Leskovca. Na tom mestu voda pada u nekoliko skokova… sa visine veće od 100 m. Po želji nekoliko uglednih građana Leskovčana prostudirao sam pitanje dovoda te snage u Leskovac i našao da bi se ona na srazmerno lak način mogla izvesti… Po sebi se razume da bi se upotrebila trofazna struja. Generatori bi neposredno davali struju od pet do sedam hiljada volti pa bi se struja bez dalje transformacije prenela kroz tri bakarna provodnika od po 19 kv.m.m. preseka sa gubitkom od 17 procenata u Leskovac." Spomen soba u muzeju u Negotinu Radovi na izgradnji hidrocentrale u Vučju započeti su februara 1903. a završeni su krajem februara 1904. da bi 1. marta Leskovac dobio elektično osvetljenje. Dužina dalekovoda iznosila je oko 17 km. Ova centrala radi više od sto godina.

Februara 2005. godine Izvršni komitet najvećeg svetskog udruženja inženjera iz oblasti elektrotrehnike, elektronike, telekomnikacija i srodnih oblasti IEEE (Institute of Electrical and Electronics Engineers) odlučio je da se ova hidroelektrana ukljući u listu objekata, pronalazaka i dostignuća od opšteg značaja za razvoj i istoriju elektrotehnike u svetu.

Stanojević učestvuje u izgradnji električnih centrala širom Srbije. Juna 1902. osniva se na njegovu incijativu Zaječarsko električno društvo za izgradnju hidrocentrale na Crnom Timoku u Gamzigradskoj banji. Mada se ono raspalo zbog nesporazuma među osnivačima, kasnije je obnovljeno i 1. novembra 1909. sa radom su počele dve hidrocentrale: u Gamzigradskoj banji, 12 km uzvodno od Zaječara, koja i danas radi, i kod mlina porodice Milošević, 3 km nizvodno.

U Sokobanji, Stanojević učestvuje u formiranju akcionarskog društva sa ciljem "da prirodnom vodnom snagom u okolini Sokobanje proizvodi električnu energiju za terapiska i industrijska preduzeća". Učestvuje i u poduhvatima izgradnje termocentrale u Čačku i hidrocentrale u Nišu na Nišavi, Velikom Gradišti na Peku, Vlasotincu na Vlasini, Ivanjici na Moravici. Razmatrao je i mogućnosti izgradnje hidrocentrale na Đerdapu.

Izvor:
Dorđe Stanojević, astronom koji je elektrificirao Srbiju, autor Milan S. Dimitrijević, Planeta, magazin za magazin za nauku istraživanja i otkrića

Sistematsko sakupljanje predmeta iz oblasti elektroprivrede započeto je osamdesetih godina 20. veka. U Odeljenju elektroprivrede u 11 zbirki nalazi se preko 1.500 predmeta, od toga su 3 zbirke studijske. Zbirke sadrže predmete iz oblasti: proizvodnja električne energije, prenos, distribucija i potrošnja električne energije, komunikacije i automatizacija procesa daljinskog upravljanja, zaštitna oprema, osvetljenje i kućna tehnika pre uvođenja elektrifikacije, rudarstvo.

Sadržaj zbirki Odeljenja čini i oko 500 jedinica dokumentarne građe: studije, projekti i planovi hidroelektrana; šeme elektroenergetskih postrojenja; dijagrami proizvodnje, potrošnje i razmene električne energije, zatim karte elektroenergetskih postrojenja i objekata, karte slivnih područja, geološke i rudarske karte, fotografije, kao i građu iz knjiga i periodičnih publikacija.

Od prve električne rasvete u Srbiji do elektrifikacije Beograda

Prva primena električne energije za osvetljenje u Kraljevini Srbiji izvršena je avgusta 1884. godine u Vojno-tehničkom zavodu u Kragujevcu.

Taj veliki čin delo je Todora Toše Seleskovića, mašinskog inženjera u zavodu, a izvedeno je u novoizgrađenom pogonu za proizvodnju municijskih čaura. Električna centrala nabavljena je od firme "Sigmund Schuckertt", a sastojala se od dinamo mašine, za proizvodnju jednosmerne struje, snage 5 KS, pokretane od parne mašine. Dužinom hale bio je postavljen provodnik na koji je u nizu vezano 30 sijalica od po 16 sveća i 2 lučne lampe od po 1200 sveća. Godine 1885. uvedeno je električno osvetljenje u sva odeljenja Zavoda.

Ovo je dokaz da je primena električne energije u Srbiji bila u vremenskom dosluhu sa Evropom.

Još je jedna fabrika u Srbiji posedovala električno osvetljenje, a to je bila tekstilna fabrika braće Minh u Paraćinu (1881-1904). Iako sve ukazuje da je fabrika osvetljena nekoliko godina ranije, kao nesporni podatak uzimamo 1889. godinu. Sve fabričke i stambene zgrade u okviru fabričkog kruga već 1890. godine su imale električno osvetljenje. U pogonskom odeljenju su bile instalirane dve dinamo-mašine. Obično je u radu bila jedna, kaiš om prikopčana za parnu mašinu snage 80 KS. U sprezi sa transmisijom vodne turbine, fabrika je obezbeđivala pogonsku snagu od 130 KS. Snaga jedne dinamo-mašine obezbeđivala je rad 300 sijalica jačine od 10 i 16 sveća

Uključenjem i druge, kapacitet se povećavao na 800 sijalica, što je prevazilazilo potrebe fabrike, tako da su obe dinamo-mašine uključivane samo izuzetno, kada je trebalo osvetliti i Paraćin, prilikom kraljevih poseta.

Proizvodnja i primena elektriciteta za osvetljenje ove dve fabrike nije bitno uticala na dalju elektrifikaciju gradova i fabričkih postrojenja u Srbiji.

Presudan uticaj na kontinuiranu, doduše sa povremenim zastojima, izgradnju objekata za proizvodnju električne energije uKraljevini Srbiji imala je izgradnja električne centrale u Beogradu 1893. godine i njeno puštanje u rad

Period od 1893. godine pa do 1914. godine, uz povremene zastoje, bio je obeležen stalnim umnožavanjem kapaciteta za proizvodnju električne energije

Izvor: PIONIRSKI PERIOD ELEKTRIFIKACIJE SRBIJE (1884-1914) , Aleksandar Kale Spasojević Institut za savremenu istoriju, Beograd

Moguće je da se događaj sa električnim osvetljenjem u beogradskoj kafani "Hamburg" i zbio, kako o tome piše Dimitrije C. Đorđević u "Beogradskim opštinskim novinama" za 1939. godinu, broj 1-2, str. 45-47, ali kako u toj priči nema podataka o vremenu, to ni kasnije od nekog dodatu godinu 1880. ne možemo uzeti kao početak primene električne energije u Srbiji. Dokaz više je i podatak koji profesor Đ. Stanojević navodi u svom izveštaju iz Minhena, novembra 1883. godine, ministru prosvete i crkvenih dela Stojanu Novakoviću, a koji glasi: " pred nama stoje dve, unekoliko samo slične, ali, međutim u stvari vrlo različite vrste veštačkog osvetljenja: gasno i električno. Prvo je mnogo starije, poznatije; a drugo se pojavilo tek pre vrlo kratkog vremena, dosta je retko (kod nas nikako) do sad upotrebljeno, pa stoga i vrlo malo poznato". Zato tekst i počinjemo sa delom Todora Toše Selesković a u VTZ u Kragujevcu 1884. godine…

Izvor: PIONIRSKI PERIOD ELEKTRIFIKACIJE SRBIJE (1884-1914) , Aleksandar Kale Spasojević Institut za savremenu istoriju, Beograd

Pre otvaranja javne električne termocentrale u Skender-begovoj, Beograd je već bio osvetljavan na električni pogon iz individualnih izvora i to pomoću čak dve električne lučne lampe! Prva električna svetiljka upaljena je u Beogradu u leto 1880. godine ispred kafane "Kod Skupštine", vlasnika Petra Jovanovića Šapčanina, na mestu gde se danas nalazi zgrada Elektrodistribucije Beograd, što je kod gostiju kafane izazvalo uzvikivanje parola: "Živela elektrika!" i " Smrt fenjerima!" Većina gostiju nosila je nagaravljena stakla, jer se smatralo da se od jake električne svetlosti može oslepeti.

Međutim, moguće čak i tim istim Beograđanima, u domovima su bile milije gasne lampe od električnih sijalica. "Primer te pojave je elektrifikacija domova u Abadžijskoj ulici (danas ulici Kraljice Natalije). Električno osvetljenje nije uvedeno u sve domove ni do 1908. godine. U početku su ga uveli samo neki intelektualci, viši činovnici i bogatije zanatlije, a uvedeno je i u zgradu Ruskog poslanstva. U mnogim kućama u toj ulici, kao i u drugim, danas centralnim ulicama, elektrika je uvedena tek pred Prvi svetski rat i u toku rata, u vreme velike nestašice petroleja. U širem centru grada struja je u kuće uvođena tek posle skoro četiri decenije."

Više u tekstu: BEOGRAD PRE ELEKTRIKE – Dole fenjeri! , MOZAIK,
VREME | BR 931 | 6. NOVEMBAR 2008.