Godina prođe, oni nikad. Pomerali su brdo, ali nisu ga pomerili: eno ga gde je i bilo, ravnodušno prema njihovom kočopernom pregnuću, spokojno u rešenosti da i sledećih nekoliko eona pretraje tu gde se zateklo. Gradili su put, ali im se taj put načisto raspao, zarastao u korov i čkalj, pa i sami priznaju da će morati da ga grade ispočetka. Još samo da nađu način kako da nekog "Đilasa i Šolaka" optuže i za to, pa da idemo dalje. Besomučno su kitili sve jadnije i dronjavije gradove sve mahnitijom i preteranijom rasvetnom bižuterijom iz repertoara za ubogije duhom i ukusom nego parama (šta ih briga, njima ukus ne smeta, pa im je sve lepo). Tako da su nam gradovi sve svetliji, a njihovi nabubreli džepovi, koji rade na procenat, sve mračniji. Najviše su okitili ono što su najviše i uneredili, neseobinu koju još prepoznajemo po imenu Beograd, mada iz dana u dan sve manje. Podseća nas još, doduše, na nešto, ali sve manje smo sigurni na šta. Možda čak i na nas same, iz nešto boljih izdanja? Dumajući o tome, vučemo se sivim, ofucanim i zapuštenim mestom, tandrčemo u bučnim i smrdljivim kantama koje su negde oko 1994. još bile autobusi, radosni što smo uopšte ušli u njih, posle predugog čekanja, da se malo ugrejemo. Osim što se nismo ugrejali: grejanje im je poslednji put radilo početkom 1997. Sva sreća, doći će leto, pa ćemo pootvarati prozore da u kantu-dušegupku pripustimo malo svežeg vazduha, tog besplatnog okrepljenja za ojađene. Osim što, jebiga, prozori ne mogu da se otvore još od 1999.

U međuvremenu, gledali smo i slušali u gotovo dvadesetčetvoročasovnom prenosu na nekoliko frekvencija, reality show ili automatski tekst nepovezanog monologa jednog čoveka, koji je svakog dana imao da nam kaže toliko toga o svemu između neba i zemlje, jer sve zna i u sve se razume, svugde je nadležan i o svemu je vlastan. Iako univerzalno neostvaren, više projektovan nego izveden, a i to ofrlje i nahero, uvek je bio spreman da nas poduči o tome kako bi trebalo da živimo, šta da radimo i mislimo.

A opet, kad pogledaš, zašto i da nam ne radi to što nam radi? Zna i on nas kao zlu paru, zna koliko smo nizašta i koliko zaslužujemo njegov hladnjikavi prezir. Među nama budi rečeno, to je jedino u čemu nije bio sasvim u krivu, jer mu već šest godina aktivno i pasivno dokazujemo da i nismo zaslužili bolji tretman. Ako nekad i pomisli da bi mogao da privremeno prestane da nas šamara, mi mu brže-bolje podnesemo i desni obraz na overu, mada nam levi još uveliko bridi. Tako da je on samo polovina naših problema – druga polovina smo mi sami. Mi smo se, zapravo, u nekom trenutku odviše opustili i uljuljkali, pomislivši da se tretman dostojan ljudskog bića i građanina stiče već rođenjem. Možda je tako negde drugde, ali ovde ne: ovde se za njega boriš i izboriš teškom mukom, a onda moraš stalno da se boriš da ga održiš. Trenutak nepažnje, i evo Njega i njemu sličnih nazad, da se naplate s kamatom.

Samo, možda se u ovom poslednjem malkice i preračunao. S 2018. je isterao svoje, ali za 2019. niko ne može ništa da mu garantuje. To što je šest godina s nama lako izlazio na kraj mnogo je više naša krivica nego njegova zasluga. Ako mi pokazujemo izvesne – ma koliko još nejake i protivrečne – simptome opasuljivanja, a evo pokazujemo ih, ko zna kuda to može da nas odvede u 2019? Nemamo nikakvih garancija, ali ih nema ni on, s tim da on tu ima šta da izgubi. Kako se zaleteo u smiraj ove godine, sva je prilika, zafarbaće se u ugao sa svojim trustom pilećih mozgova, a drugi trust niti ima, niti je ikada mislio da mu treba. A kada se taj kokošinjac jednom otključa spolja, sva natovljena perad će se razbežati uz neopisivu graju. Možda je 2019. baš dobra godina za to. A možda i nije, u kojem slučaju nikome ništa.

Sve u svemu, Srećna nova godina onima koji slave. Daj bože da znaju zašto.