U današnjem broju "Vremena" nalazi se, pored ostalih tekstova, dnevnik koji je aktivista Lokalnog fronta Predrag Voštinić vodio tokom "Ibarskog marša" od Kraljeva do Beograda. Ibarskom magistralom, po ledu, vetru i snegu, Voštinić je sa svojim saborcima hodao pet dana da bi stigao u Beograd na godišnjicu smrti Olivera Ivanovića.

Za tih pet dana, Tviter je goreo. Mediji su ih presretali usput, usporavali ih, remetili im tempo. Ljudi su ih proglašavali za junake, mučenike, heroje, pozivali ih da stanu na čelo opozicije.

Potpuno suvišno i nepotrebno.

Ljudi iz Lokalnog fronta odlučili su se na jedan veliki podvig, simbolički čin solidarnosti. Odlučili su da podnesu užasan fizički i mentalni napor kako bi pokazali ono što su sami rekli: nerasvetljeno ubistvo Olivera Ivanovića za Beograd je razlog za još jedan protest, ali negde drugde, a naročito malo dalje od Beograda, atmosfera straha je pitanje opstanka. I zato, oni nisu heroji. Oni su slobodni ljudi koji ne čekaju nikog da ih povede, već kreću sami. Slobodni su jer su u ovu opasnu akciju pošli bez ikakvog ličnog interesa, vođeni samo višim, zajedničkim dobrom. Hodali su pet dana onako kako je svako od nas mogao, samo da je smeo.

Ljudi iz Lokalnog fronta nisu ni dečaci, kako ovih dana pišu o njima. Oni su odrasli ljudi koji odluke donose promišljeno, svesni svih dobrih i loših posledica, spremni da podnesu svu odgovornost za te posledice. Ljudi koji razumeju i na svojoj koži osećaju sve muke ovog društva i dobrovoljno ih nose sa sobom.

Oni nisu ni politički lideri koji žele da budu vođe cele opozicije. Ne, njihove političke ambicije ne protežu se dalje od Kraljeva u kom su odbornici i gde se svakodnevno bore za svoj grad. Ali jesu ljudi koji svakim svojim potezom, tvitom i gestom pokazuju svakom od nas da smo slobodni samo ako tako odlučimo. Da je sloboda u odbacivanju svega čime pokušavaju da nas okuju. Jer samo ako svako od nas za sebe odluči da nije bitno ni radno mesto u javnom preduzeću ni dobrovoljno izlaganje strašnom mentalnom naporu i fizičkom bolu, okovi pucaju sami. I da imamo samo jedni druge. To su nam pokazali kad su stigli do Trga republike, stali i zagrlili se međusobno. Samo oni, jedni s drugima, oni koji znaju šta su prošli prethodnih pet dana. Tim zagrljajem poručili su nam ono najbitnije: nemamo državu koja radi u interesu građana, nemamo institucije, nemamo nikoga na svojoj strani. Imamo samo jedni druge i samo jedni drugima možemo da čuvamo leđa.

Danas, dan nakon što su slobodni ljudi iz Kraljeva stigli u Beograd i, bogu hvala, vratili se u Kraljevo da zaleče krvava stopala, na ulice Beograda izaći će neki drugi ljudi. Doći će da aplaudiraju Vladimiru Putinu i Aleksandru Vučiću. Oni nisu došli pešice. Svedeni su na tovar, dopremljeni u organizovanim autobusima i istovareni kao roba. Nisu sami odlučili da dođu, naređeno im je, prećeno, ucenjeni su. Ili dolaze zbog ličnog interesa: da se uvae u neko javno preduzeće, da napreduju u stranačkoj hijerarhiji. Pljuvaće ih i ismevati na društvenim mrežama. I verovatno će biti u pravu. Ali, baš njima je Lokalni front najpotrebniji. Oni su najveći taoci ovog režima, baš zato što nisu svesni da su taoci, da ih oni kojima se klanjaju ne vide kao ljude, nego kao masu, kao broj. Broj grla, kao na stočnoj pijaci.

Lokalni front najpotrebniji je onima koji ne znaju kakav je ukus slobode. Sinoć su došli i doneli nam malo tog moćnog eliksira. Jer ko jednom okusi slobodu, taj ukus zauvek pamti i ne odriče ga se nikad. Kolika god da je cena.