Srbija bi mogla i jače da reaguje na hrvatsko slavljenje Oluje, ali neće, kaže Aleksandar Vučić. Kako bi to tačno mogla jače da reaguje piscu ovih redova nije poznato, a Posednik svih srpskih istina ne nagoveštava. Možda onim Mistralima, ili kako se već zovu ona sokoćala što nam ih je Makron doneo u torbi (bolje da je doneo kroasane)? Ili onim dražesnim kolekcionarskim primercima svijetlog oružja što nam ih je Putin poslao preko Viktor-bačija?

Ako nije to ili nešto slično, onda pretpostavljam da se Vučić, po običaju, samo igrao svoje omiljene retoričke igre koju bismo sada već možda mogli i žanrovski da klasifikujemo; u tom smislu, prilažem i predlažem sledeći naziv: toksični melodramatizam. Naravno, konkurs za definiciju je i dalje otvoren.

Ali i dalje ostaje nebistro šta bismo mi to, šatro gistro, mogli da učinimo tim olujnim zlikovcima i njihovim naslednicima, samo da nismo tako preterano dobri? Po svoj prilici, radi se o repertoaru iz foldera teatralnog prenemaganja, koji ionako jeste manje-više celokupna politika tzv. Srpske napredne stranke, njenog predsednika, njegovih političkih očeva i deda-stričeva i uopšte cele te staro i novoradikalske bagaže. Mogli bismo, dakle, još jače da se mrštimo na Hrvatsku, da još bizarnije kolačimo oči, da se urokljivo krlještimo na njihovu turističku sezonu i da im potajice pljujemo u supu zvanu juha, da nekako još više iskiselimo lice u prezrivo-gadljivu grimasu kako to pokušava i sam Vučić kad god govori o nekome i nečemu što mu nije po volji, mogli bismo još nekog Antonić Slobodana da pustimo ne toliko na njih koliko na na one Srbe koji s tim đavoljim Hrvatima i Hrvaticama imaju nešto što nije odobrila Centralna otadžbinska uprava vaskolikog našeg pomračenja, mogli bismo da im pljuckamo pod prozor uvis i da zovemo lift pa da mangupski pobegnemo, i uopšte, mogli bismo da radimo sve osim da gledamo svoja posla, jer da smo ikada ozbiljno gledali svoja posla i da smo se kao društvo i, ako hoćete, kao narod ikada dobro zagledali u ogledalo, ne bi nam sada, duboko u XXI veku, na kičmama opet sedeli baš oni koji su i politički i ideološki i moralno i pravno i sasvim, sasvim lično i osobno i te kako saodgovorni za tu i sve druge Oluje iz devedesetih, i koje ni sto Dunava i Sava nikada neće oprati od dubinske odgovornosti za dalekosežan slom jedne nekada nadaleko poštovane zajednice.

Da nismo dopustili da moralni slepci i licemerni nihilisti budu najglasniji i da sa najistaknutijih mesta – političkih, medijskih, akademskih, literarnih, crkvenih… – po svojim nakaznim i kanibalskim aršinima mere svačiji patriotizam i svačiju ljudsku meru, ne bi nam se ni Sve Ono šepurilo po trgovima i televizijama, ne bi Nišči kamerdineri puzali i sluzali iza Predvodnika dok velevažno šetkara ulupanim beogradskim Trgom republike milostivo nam nagoveštavajući da će nam ga uskoro vratiti (i to ljepšeg i starijeg), mada bi mogao i da nam ga ne vrati kad ne bi bio tako dobar.

I stoji tako Predvodnik i Mislilac, stoji i Izražava se, malo o betonskim pločama, malo o genocidu, malo o bilo čemu drugome između neba i zemlje što mu tog trenutka pirne između ušiju, stoji kao dostojna mera našeg poraza i pada. Za šta god da smo kažnjeni, kazna nije uopšte naivna ni laka. Još samo da imamo nekoga ko bi mogao da nam odgonetne da li je bar vremenski ograničena? Ili ćemo dok je sveta i veka biti osuđeni na ovaj bedni parateatar, na lažovske suze, na jeftine međuplemenske i unutarplemenske mržnjice, na lopovska zaklinjanja, na svu tu razobručenu nižerazrednost koja ni o trolejbusima ni o genocidu ne može da kaže ništa u čemu bi bilo ikakve samorefleksije, ičega osim ničega.