Komentar dana
Premijerko, odgovorite An Mari Ćurčić
Pre godinu dana Marija Ćurčić, devojka od samo 25 godina, ubila se. Njena majka, naša koleginica, novinarka Al Džazire An Mari Ćurčić od tada se angažuje na svim mogućim poljima dizanja svesti o mentalnom zdravlju. Jedan od njenih načina je i apel predsednici Vlade Srbije Ani Brnabić da se pod hitno usvoji nova Strategija zaštite mentalnog zdravlja, jer je stara istekla još 2017. Pre nego što pređem na stvar, prenosim Anino pismo:
"Poštovana Predsednice Vlade Republike Srbije,
Volela bih da nisam primorana da Vam se ponovo obraćam. No, budući da se bliži kraj godine, želim da Vas podsetim na izjave koje ste dali na temu konačnog usvajanja nove Strategije, odnosno Programa zaštite mentalnog zdravlja.
I sami ste konstatovali, u odgovoru na moje pismo iz februara ove godine, da "ne postoji mnogo vaznijih tema od ove". Šta više, tom prilikom ste me pozvali da razgovaramo šta bi se moglo učiniti i na tome sam Vam zaista zahvalna.
No, stigli smo već do sredine novembra, 2019. je faktički na izmaku a zainteresovani za ovu temu, među koje spadam i ja, mogu samo sažaljenjem da konstatuju da Vlada na čijem ste čelu još uvek nije usvojila novi Program zaštite mentalnog zdravlja.
Posebno poražava činjenica da je, sudeći po Vašoj izjavi iz septembra ove godine, pomenuti Program za period 2019-2026. završen pre skoro punih godinu dana, a da se i dalje čeka na prateći Akcioni plan.
Kako ste istovremeno saopštili da ste insistirali da Akcioni plan bude usvojen do kraja oktobra, molim Vas da odgovorite na sledeća pitanja:
– zašto se kasni sa Akcionim planom i ko je za to odgovoran
– ukoliko postoje objektivne okolnosti za kašnjenje istog, koje su
– kada će stručnoj i široj javnosti biti predočen sadržaj novog Programa zaštite mentalnog zdravlja za koji tvrdite da je završen jos u decembru 2018.
– da li nadležni u Vašoj Vladi mogu dati precizan rok za početak primene Programa
Za kraj, koristim priliku da Vas podsetim da je prethodna strategija zaštite mentalnog zdravlja istekla 2017, kao i da je struka upozorila da je ista jedva i primenjivana."
Ta "istekla strategija" koju pominje An Mari Ćurčić, između ostalog pominje dve, čini mi se, ključne stvari. Jedna je da medicinsko osoblje primarne zdravstvene zaštite nije u stanju da adekvatno prepozna mentalne probleme i uputi pacijenta dalje, specijalistima. Druga je da se posebna pažnja posvećuje ljudskim pravima osoba sa mentalnim problemima.
Kad pogledate celu startegiju, ne zna se koja je tačka važnija od koje, ali ove dve se izdvajam jer sam ih osetila na svojoj koži, i kao pacijent i kao novinarka. Primarna zdravstvena zaštita u mom slučaju ogledala se u izjavi: "Tmurno vreme, tmurna ti, proći će." Nije prošlo samo od sebe. Što se tiče ljudskih prava, tu se već oglašavam kao novinarka jer ako su sastavljači tekstova u tabloidima koji pišu o ovoj temi, onda moramo naći drugi naziv za ono čime se bavimo An Mari ili ja.
Dakle, premijerko, nova strategija nam pod hitno terba, ne samo zbog lekara opšte prakse koji ne umeju uvek da prepoznaju simptome mentalne bolesti, nego i zbog toga što su čekaonice na odeljenjima psihijatrije u domovima zdravlja pretrpane. Nije normalno da svom psihijatru 9. januara, prvog dana nakon novogodišnjih i božićnih praznika budem 108. pacijentkinja koju je primio TE GODINE, što mi se zaista desilo 2015. Nije normalno da samo 36 odsto pacijenata sa mentalnim problemima dobija neki oblik zdravstvene zaštite (podatak iz prethodne strategije). Nije normalno da imamo nestašice antidepresiva za koje ne postoji alternativa, jer kod lečenja mentalnih bolesti sve može nekako da se prevaziđe, osim redovnog uzimanja terapije. Za sve postoji nekakva alternativa osim za nagli prekid uzimanja terapije. Nije normalno da u 21. veku postoje gradovi u kojima nema psihijatrijske službe, a još je nenormalnije da hospitalizovani pacijenti budu u pretrpanim sobama, u atmosferi koja nikako ne može da pomogne njihovom izlečenju, već samo da odmogne.
Zbog svega ovoga pridružujem se molbi An Mari Ćurčić da premijerka pod hitno održi obećanje koje joj je dala. Zbog svega ovoga. Ali i zbog toga što svaki put kad vidim An Mari ne mogu da je pogledam u oči, jer sam kriva. Kriva sam, jer sam bila na istom mestu na kom i njena ćerka. Ali, za razliku od Marije, imala sam ludu sreću da se vratim. Ona nije. Premijerko, ne prepuštajte ovakve stvari sreći. Požurite.
