Otkako je počelo vanredno stanje (a danas je tačno 32. dan) svima nam je nešto zabranjeno. Osim uz posebnu dozvolu, radnim danima zabranjeno nam je kretanje do 17, vikendom smo zaključani, zavisi kako nadležnima dune, od 40 do 80 sati, stariji od 65 ne smeju napolje nikada, okupljanja ne dolaze u obzir. I za svako kršenje sedi kazna, novčana ili zatvorska. Svima nam se naređuje i zabranjuje, samo se na Srpsku pravoslavnu crkvu – apeluje.

Što su oni tako poseban slučaj, razumu je neshvatljivo, ali smo ovih dana uporno slušali objašnjena o verskim osećanjima. E sad, ako već postoje verska osećanja, trebalo bi da postoji i verski razum, zar ne? Izgleda da ne. O tananim osećanjima jedine iole veće crkve u Evropi koja uprkos pandemiji insistira na verskim okupljanjima toliko se vodi računa da je predsednik Aleksandar Vučić, koji se na sve nas nedeljama dere iz televizora, patrijarhu Irneu telefonom nežno saopštio da "nismo u mogućnosti da ukinemo zabranu kretanja tokom trajanja policijskog časa". Pre toga je SPC tražila da se vernicima dozvoli prisustvo uskršnjoj liturgiji, dok je krizni štab za suzbijanje zarazne bolesti kovid 19 razmatrao i praktično već odlučio da će za uskršnje praznike zabrana kretanja biti duža nego ikada do sad – od petka, 17. aprila u 17 časova do utorka, 21. aprila u 5 ujutru.

I sad, zamislite da je svima zabranjeno da se kreću tokom te megalomanski duhačke zabrane, a samo vernicima SPC dozvoljeno? U zemlji u kojoj je po popisu stanovništva otprilike 95 posto pravoslavnih (posebna je tema kako se do tog procenta došlo). Ko bi ostao kod kuće i koji je smisao zabrane kretanja onda?

Čak i da ostavimo po strani mere koje nam je propisala vlast, uskršnja liturgija predstavlja kršenje apsolutno svih preporuka o zaustavljanju širenja korona virusa: bilo bi mnogo ljudi na jednom mestu, koristili bi zajednički pribor za jelo (famoznu kašičicu) koji se umače u isti čašu. Potencijalno, pokupili bi virus i tu bismo mogli da kažemo – baš me briga, idi i zarazi se kad si nerazuman, ali nastavili bi da šetaju po svetu i raznose taj virus dalje.

No dobro, sad je sve, kao, ok. Neće im biti dozvoljeno da organizuju okupljanja visokog zdravstvenog rizika. Kažem, kao. Jer su dvostruki aršini, višenedeljno titranje SPC i strah da im se jednostavno kaže – ne može, beskrajno iritantni i ponižavajući za svakog razumnog građanina ove zemlje koji mesec dana nije video roditelje, koji ima neko svog već bolesnog, nekoga na respiratoru, pa i nekog ko je zbog korone već preminuo.

Na kraju, ostaje da se zapitamo zašto? Zašto je strah od SPC toliki? Šta nam mogu? Da bace anatemu? Da nam živima drže opelo i kunu? Sve su nam to već radili, pa evo, još smo živi. Nije do toga, nego do bahatosti i njihove alavosti na pare. Jer bez gužvi u crkvama nema kupovine sveća, nema para na ikoni (jao, i to ljube svi redom), nema priloga kad vernici sede kod kuće. A SPC-u je, odavno znamo, i jedan metalni petoparac draži od života miliona njenih vernika.