Juče je u Srbiji registrovano 96 novoobolelih od korona virusa. Opet imamo relativno veliki skok, ne samo u odnosu na 54 koji dan ranije, nego i u odnosu na onih 76 od prošle nedelje. Ipak, vlast nas ubeđuje da je opasnost prošla, vraćamo se u normalu, idemo na more, idemo na derbi…

Još kažu da moramo da naučimo na život sa virusom. U redu, nigde u Evropi nije blistavo (doduše, Hrvatska je juče zabeležila samo dva nova slučaja). Ali hajde, u najvećem delu Evrope situacija je bolja nego u martu i aprilu, iako nigde još nije kraj.

Lično, zbunjenija sam sada, nego na početku korona krize, kad nismo imali pojma, nije bilo maski, kad smo smišljali alternative za dezinfekciju jer u celoj zemlji nije mogla da se nađe kap medicinskog alkohola. Jer, vidite, one maske što su nekad koštale 120 dinara, pod uslovom da ih je uopšte bilo, sada su između 38 i 60 dinara i ima ih svuda. I prodaju se normalno, u kartonskom pakovanju od 10 komada, a ne kao na početku kad vam apotekarica štrokavom rukavicom izbroji 5 komada i ćušne u plastičnu kesicu, nedovoljno veliku da maska u nju stane cela, pa se još dodatno zaprlja. Alkohola isto ima na sve strane, čak je i on pojeftinio.

Ljudi ne nose maske. Ni u prevozu, ni u prodavnici. Jedino još u redu ispred banke zavuku ruku u zadnji džep i stave je, jer u suprotnom ne mogu da uđu.

Ali, izvinite, nikada neću poverovati da su ljudi u većini neodgovorne budale. Ne, ljudi se ponašaju u skladu sa porukama koje dobijaju od struke, od vlasti, iz medija. Kod nas, čak i tzv. slobodni i nezavisni mediji koriste formulacije poput "sada, nakon korone"… Nemoćni smo, očigledno da se sa virusom izborimo, nemoćan je ceo svet. Ali ne možemo da pričamo kako je epidemija prošla, jer nije. Prosto, negiranje realnosti nije zdravo, ni za psihu, a u ovom slučaju ni za telo.

A opet, prođete li ulicama Beograda, pa i Srbije, videćete nešto još tužnije prizora ljudi koji ne nose maske i ne drže distancu od dva metra. Videćete mahom stare ljude koji nose maske, one obične, papirne. Međutim, te su maske toliko prljave i iznošene da je verovatno bezbednije ići bez njih. Šta me plaši? Plaši me da je i onih 38 dinara, koliko sad košta maska, za nekoga mnogo. Znam, znam, postoje platnene maske koje se peru, ali onda se uplašim da neko ko nema 38 dinara za masku, nema ni za deterdžent, ili struju, da nema kako da iskuva tu masku. I onda nisam živa. I znam da idu izbori i da je sada pandemija u drugom planu. Pa se prestravim jer će opet izbiti u prvi plan kad izbori prođu. I najednom me nije briga za izbore.

Znam, moramo da naučimo na život sa virusom. Ali ne smemo da se naviknemo na neistinu da je opasnost prošla. Važi, navići ćemo se na virus, ali, mi smo se ovde navikli na strah, i to na strah od gorih stvari nego što je korona. Zato im je lako da nam kažu kako se epidemija smiruje – mogu da kažu bilo šta, jer smo iscrpljeni od straha i polako nam postaje svejedno. I za virus i za izbore. Ako više uopšte ima bitne razlike između ta dva.