Davnih godina mi je prijatelj koga je zadesilo ratovanje u Bosni objašnjavao da je "bolje biti u najvećem sranju sa dobro obučenim ljudima nego u običnom puškaranju sa budalama", uz dodatak da ono najgore što može da te zadesi jeste da budeš u velikom sranju sa budalama.

Srećom nije rat, ali nije lako biti u ovome što trese svet ni onima koje vode dobro obučeni ljudi, a kamoli onima kod kojih odlučuju oni koji ni o čemu ništa ne znaju, naročito ako odluke donosi samo jedan. Najbolji epidemiolog, hirurg, anesteziolog, ekonomista, vojni strateg, inženjer, kome se od podviga u radnoj karijeri najviše pamti da je naredio da se poture kofe pod krov hale Pinki u Zemunu koji je prokišnjavao (davnih godina, kada je po radikalskoj liniji tu halu vodio, što mu je do funkcija u vladi bio jedini radni angažman), Aleksandar Vučić je obesmislio svaku struku i kod građana Srbije ubio svako poverenje u bilo šta.

Čak i kod svojih glasača. Bilo bi zanimljivo videti kako bi prošao kada bi sutra otišao u Sandžak i pokušao uživo da objasni onima koji su mu dali glas da su se zarazili i upali u pakao zato što su slavili Bajram (26. maja), a ne zato što je on na predizbornom skupu okupio desetak hiljada ljudi iz Novog Pazara, Sjenice i Tutina 2. juna usred Peštera, u Karajukića Bunarima. Ili da im kaže kako u Pazaru nije bilo predizbornih skupova, i da im se prividelo da je njegov koalicioni partner, lekar Rasim Ljajić, na jednom takvom skupu skočio "bombu" među svoje pristalice.

I njegovi "obični" glasači nelagodno ćute kada im se postavi pitanje da li zaista veruju predsedniku kada kaže da se niko nije zarazio na utakmicama, predizbornim skupovima, izborima, partijskoj slavljeničkoj žurci koju je lično predvodio, već da su za širenje korone odgovorni isključivo oni sami, zbog svoje neodgovornosti.

Vučić ne spada u budale pomenute na početku teksta (mada je oko sebe skupio neopisiv broj budala). Problem je što on svoju inteligenciju čitav život koristi samo u jednu svrhu, za politički inženjering. A od kada je vlast osvojio, pre osam godina, matricu vladanja nije promenio ni za jotu.

Razlog za to je što jednodimenzionalni ljudi, tzv. fah idioti, mogu da budu korisni u mnogim profesijama jer su stručnjaci, ali ne i u politici, jer su baždareni na nepromenljive situacije. Tako su Vučićevi mentalni i politički kapaciteti baždareni samo na okolnosti koje su postojale kada je dolazio na vlast.

On nema ni intelektualne ni organizacione sposobnosti da se prilagodi vanrednoj situaciji, to se dobro videlo za vreme poplava 2014. godine, a poplave se bile sitan incident u odnosu na ovo što se sada dešava. U takvim situacijama nastavlja da se ponaša po pomenutoj matrici, glumi odlučnost i sveznanje, ali ispod maske hrabrog i nepogrešivog lidera isijavaju neznanje i panika, kompenzovani autoritarnošću, koju zarazno emituje na građane.

Što je još gore, njegov mentalni sklop podrazumeva i nesposobnost da se prizna bilo kakva greška. Odnosno, kao priznajem grešku, ali se u stvari hvalim da ništa ne valja bez mene – pogrešio sam što nisam ranije poslao vojsku u Pazar, ali šta ću, bio sam na putu.

I tako, pretnja po pretnja, laž po laž, obećanje po obećanje, reakcije podanika skoro da nema, i uljuljka se vladar u verovanje da to može da traje večno. Zaboravi da su mnogi u istoriji bili u sličnoj situaciji a da su se na kraju omakli, i da je tačna ona narodna da "krčag ide na vodu dok se ne razbije".

I onda jedna izgovorena rečenica, samo naizgled iznenađujuće, izazove erupciju nagomilanog gneva, za koji je bilo očigledno da već dugo ključa ispod površine. Jeste ta rečenica duboko iritirajuća, u slobodnom prevodu otprilike: "Odoh ja na put da se borim za Srbiju, a vas ću, stoko neodgovorna, da zatvorim za vikend zato što me niste slušali, zatvoriću Beograd, mada bih rado zatvorio celu Srbiju, a možda ću i celu Srbiju, ako me ne budete slušali…" Ali bilo je i mnogo gorih, a rezultat je prvi put ovakav.

Vučićeva reakcija je predvidiva, pretnje, sila, bulažnjenja o stranoj i domaćoj zaveri, ali se iza svega jasno vide uzmicanje i strah, loše prikriven prebacivanjem odgovornosti na druge (Brnabićeva i Lončar će odlučiti da nema policijskog časa).

Paradoksalno, možda je u ovakvim epidemiološkim okolnostima taj policijski čas neophodniji nego što je bio tokom vanrednog stanja, ali sada se plaća danak lažima, neznanju i aroganciji vlasti koji su kulminirali u prethodna četiri meseca.

Krčag će možda još mnogo puta na vodu, ali reklo bi se da je napukao.