Vlast Aleksandra Vučića počiva na sejanju laži i uterivanju straha. Serijal prošlonedeljnih protesta pokazao je da pozamašan broj ljudi niti više naseda na laži, niti se da zastrašiti, ili je ogorčenost koja u njima ključa toliko velika da nadvladava strah.

Na videlo je izašlo da nasilje u nekom trenutku, i pored sve trpeljivosti i zabijanja glave u sopstvena posla, izaziva nasilje. Mentalno nasilje, medijsko zlostavljanje, silovanje zdrave pameti s predumišljajem izazivali su dugi niz godina individualni bes koji se pretvorio u kolektivnu frustraciju koja je samo čekala okidač da eksplodira. Pošto u srpskom društvu dijalog ne postoji, pošto su kontrolisani mediji i parlament pretvoreni u instrumente za iživljavanje vlasti na neistomišljenicima, bes se izlio na ulice, a ulica je neuračunljiva.

Koliko god se mi zgražavali nad fizičkim nasiljem, da nije došlo do sukoba između jednog dela demonstranata sa policijom koja je uzvratila prekomernom i neopravdanom silom, protesti bi završili u trideset i sedmom minutu Dnevnika RTS-a, inostrani mediji bi ih možda konstatovali pokojom sporednom rečenicom, a vlast bi se cinično izrugivala po principu "šetajte se do mile volje, ovo je demokratska zemlja". Ovako je provala gneva ugnjetenih, prognanih, poniženih i obmanutih odjeknula i svetom i Srbijom i ma koliko pinkušani i informerijanci izvrtali činjenice na glavu, nenormalno stanje u Srbiji je nametnuto široj javnosti.

Do koje mere Vučić ne vlada ovom situacijom pokazuje i to da po nepromenjenoj matrici član Predsedništva Srpske napredne stranke Vladimir Orlić kao organizatora za dešavanja u centru Beograda i drugim gradovima označava Dragana Đilasa, njega okrivljuje za "svaku bačenu kamenicu, svaku upaljenu baklju, svaki bačeni molotovljev koktel, svakog povređenog policajca, svako uništavanje javne i privatne imovine". Što je paradoksalno i svedoči o pogubljenosti vlasti, jer je jedna od odlika ovih protesta da su demonstranti izviždali i oterali sve opozicione političare.

Pokazalo se da su građani, pogotovo mlađi ljudi, i te kako spremni na izađu da protestuju i bore se, ali kada je u pitanju nešto konkretno: za sobe u studentskim domovima, protiv uvođenja policijskog časa nakon eksplozije novozaražanih i povećanog broja preminulih od korona virusa, za šta je odgovorna jedino vlast, ma koliko to pokušavala da predstavi kao kolektivnu odgovornost. Vučić je u oba slučaja morao da popusti da bi smirio situaciju.

Pokazalo se i da bezobalni protesti za lepe ideje, kakve su funkcionalna demokratija, pravna država ili sloboda medija, ne mogu da motivišu dovoljan broj dovoljno motivisanih ljudi.

Pokazalo se da vlast ne haje za potrebe građana, osim ako je građani ne sateraju u ćošak.

Pokazalo se, po ko zna koji put, i da su protesti koji nisu politički kanalisani, koji iza sebe nemaju infrastrukturu političkih partija, kratkog daha i da po prirodi stvari, ako su posledica akumuliranog gneva, skreću u anarhizam. Kako vlast tako ni opozicione partije nisu bile dorasle demonstracijama na ulicama gradova širom Srbije.

Pokazaće se i do koje mere je srpsko društvo solidarno. Da jeste, narednih dana bi se u Beogradu skupilo 100.000 građana da zahtevaju da se iz pritvora pusti nekolicina mladih ljudi privedenih na pravdi Vučića i da se javno procesuiraju svi policajci snimljeni kako batinaju građane koji ne predstavljaju opasnost za bilo koga i bilo šta.

Ma koliko se okolnosti menjaju, ova vlast se neće promeniti, jer je sa brnabićkama, vulinima, martinovićima, stefanovićima, gojovićkama i ostalim Vučićevim partijskim vojnicima nesposobna za promene. Oni će nastaviti da se obračunavaju sa svetom na isti način, koji sve više iritira svetinu. A okolnosti će se menjati nagore, i epidemiološki, i socijalno, jer će se, ma šta izveštavao Pink i ma šta lajali Sarapini uvek isti salajavci, na jesen ukrstiti sezonski sa korona virusom a desetine hiljada ljudi ostati bez posla.