Čedomir Jovanović iz bolnice, posle prvog dana protesta, poručuje da je sve jasno – ukratko rečeno, Rusi i neki mračnjaci hoće da zaustave Srbiju i njenu vlast na putu u svetlu budućnost. Aleksandar Šapić pun je razumevanja za reakcije policije, kaže i da "ako postoje stranci koji su došli da na bilo koji način pokušaju da utiču na naša unutrašnja dešavanja, oni moraju da budu ekspresno procesuirani i osuđeni". Ivica Dačić papagajski ponavlja reči Aleksandra Vučića, "da je jasno da nekim centrima u svetu ne odgovara stabilna i jedinstvena Srbija" i da mu "nije prvi put da se organizuju demonstracije i uvek je neko sa strane potpaljivao i stvarao logističku podršku za tako nešto". Iako priča isto što i Jovanović, Dačić, naravno, ne misli na Ruse, "centri u svetu" su, valjda, Zapad i Amerikanci (pored Rusa i Amera, tu su i Crnogorci, Hrvati, ima i nekih Izraelaca, Ukrajinaca itd.).

Ovakve i slične izjave Jovanovića, Šapića, Dačića i inih deo su neugodnog posla kojim se trenutno bave: guraju se pred šalterom na kome Vučić deli lukrativna mesta i poslove u budućoj strukturi vlasti. Šalter je mali, iza njega sedi samo jedan čovek, a gužva pred šalterom je neopisiva. U tom laktanju prednjači Ivica Dačić, možda zato što mu je ulog najveći. Nije u pitanju samo njegova partija, koja se u prethodnim godinama navikla na isplativa mesta u i pri vlasti, već i on sam.

Zna Dačić da se u kriznim vremenima lavovima bacaju žrtve, ne bi li se svetina zadovoljila jeftinim spektaklom. Mišković je potrošen odavno, iživljavanje na polumrtvoj opoziciji postaje monotono, razularena epidemija u zasenak baca i tradicionalne neprijatelje, Šiptare, ustaše, milogorce – džaba vrišteći naslovi po državnim tabloidima. Biće sve veća potreba za bilo kakvim događajem koji skreće pažnju sa turobne svakodnevice, o tome sigurno sada grozničavo razmišljaju spin majstori. Na primer, snimak Dačića sa Mišom Bananom iznenada dobije ton (a sigurno ga ima, zna to i Dačić), pa se neko seti famoznog koferčeta, iskopa se možda i nešto još mnogo gore, eto zabave za narod.

Zato Dačić ne mari za gunđanje dela svojih glasača, niti za seirenje čaršije dok ga gleda kako se neumorno maže vazelinom (koji je, doduše, tokom političke karijere retko kada skidao sa sebe). Eto ga kako, komentarišući učešće nekih "svojih" ljudi na protestima, moli Vučića da mu šalje "sve šta god ima da je neko moj napravio neku glupost"; eto ga kako tvrdi da je u pitanju "pobuna dela ljudi" iz SPS-a protiv njega, "deo specijalnog rata" koji obesmišljava ono što on radi, a njega ruše da bi posle srušili Vučića.

Plaćaju se i nedela potomaka, kolike god bile prethodne zasluge. Petar Škundrić, jedan od osnivača SPS-a, razrešen je funkcije savetnika ministra jer je njegov sin učestvovao u protestima, dvoje socijalista iz Inđije isključeno je iz stranke iz istog razloga, "o odgovornosti ministra Gorana Trivana odlučivaće Predsedništvo SPS-a". Gradski odbor SPS-a u Čačku je saopštio da načelnica Gradske uprave za urbanizam Vesna Dmitrić više neće biti na toj funkciji, jer je njen sin učestvovao na protestima u Beogradu.

Kažu čačanski socijalisti da nisu kukavice koje jedva čekaju da nešto dobiju, jer znaju da njihovi koalicioni partneri iz SNS-a imaju preko 60 odsto osvojenih glasova na lokalnim izborima u Čačku i da sami mogu da formiraju vlast, ali da poručuju svima da su se opredelili na kojoj su strani. U prevodu, ništa ne tražimo, vi ste sila, samo nas, molimo vas, nemojte gaziti. Iskusni su socijalisti, znaju šta može da se valja iza naslovnica državnih tabloida koji ih prozivaju za izdaju.

Dačić pokušava i da poturi druge kao izdajnike, kaže: "Nešto nisam video ni Vučićeve partnere sa izborne liste da ga brane prethodnih dana… Ima i kadrova postavljenih sa njihove strane koji se ne ponašaju moralno u ovoj situaciji" (au, Dačić i moral u jednoj rečenici!), ali pitanje je koliko će mu sve ovo koprcanje pomoći.

Vlast očajnički pokušava da bar nekako skrene pažnju javnosti sa epidemiološke i socijalne katastrofe u koju je Srbija duboko zagazila, najviše njenom odgovornošću. Običan svet, i onaj koji je deo glasačke mašine SNS-a, trese se od egzistencijalnog straha i sve ga je manje briga ko će u vladu, ko je Sloba Robija, šta kaže Novica Tončev; preko glave mu je priča o najvećem privrednom rastu u Evropi i bolnicama boljim od nemačkih (nažalost, sami imaju sve više prilika da se uvere kakve su te bolnice). Ali, ni Vučić ni njegovi ne menjaju izlizanu matricu koja politiku, ekonomiju i svaki deo društvenog života tretira kao rijaliti, zato što i ne umeju drugačije, a svi drugi akteri na političkoj sceni prihvataju takva pravila igre.

Zato će se ovaj otužni cirkus nastaviti, čak i pod senkom savršene oluje koja se nadvija nad Srbijom.