Da li ima neka država na svetu čiji je predsednik upisao fakultet a da nije Srbija? Pretpostavljam da je odgovor negativan, što znači da mi, stanovnici Srbije, imamo čime da se dičimo!

Kad sam juče pročitala naslov "Vučić krenuo u školu" pomislila sam da se neko zeza, a onda sam videla fotografiju Vučić pokazuje indeks, znači istina je, i pročitala njegovu objavu da je postao student Visoke sportske škole strukovnih studija u želji da bude "košarkaški trener za klince". Dodao je "ne biste verovali koliko sam srećan što posle mnogo godina krećem u ostvarenje dečačkih snova".

Što je govorio moj prvi urednik, bilo bi smešno da nije tužno. Znam i po koga.

Pravno je to verovatno okej, zašto građanin Aleksandar Vučić ne bi smeo da upiše fakultet iako je predsednik države. Na sajtu pomenute škole piše da je privatna, da upisuje 95 trenera, i da može da konkuriše svako ko je završio srednju školu odnosno neki drugi fakultet, položio prijemni ispit, i spreman je da studira naredne tri godine. Kako to izgleda u praksi u slučaju predsednika Vučića, ne mogu da zamislim. Studirala sam pre Bolonje, ali znam da sad mora da se ide redovno na predavanja i da od toga zavisi ispitna ocena. Da li će predsednik moći da uskladi državničke i studentske aktivnosti? Kako se, na primer, odlučiti između sastanka o Kosovu u Briselu i nekog omiljenog predmeta na fakultetu? Da li će voditi obezbeđenje na predavanja? Mislim da će na to i slična pitanja prikladno i tačno umeti da odgovore Kesić, Ivanović i trojica Pljižovca.

Da sam stanovnik države srećnih ljudi, u kojoj svako sme da kaže šta misli i šta zna, u kojoj svi rade i dobijaju platu, u kojoj se niko ne boji bolesti zato što zna da ima mogućnost da se leči, u kojoj postoje zakoni i sprovode se, i iz koje niko ne želi da ode, odluka predsednika takve države da studira bila bi okej. Jer, čovek je sve uradio šta treba da uradi u okviru svog primarnog posla, i sad može da se bavi realizacijom ličnih snova. Ali ni ja, niti iko od nas sedam miliona ne živi u takvoj zemlji. Plus, korona nas tamani i od predsednika se očekuje da se pozabavi zdravstvom. Na leđima mu je i Kosovo. I ekonomija, i učlanjenje u Evropu, i sve, ali baš sve što bi čoveku moglo da padne na pamet. Ljubazno rečeno, zaista je čudno da nekom s toliko problema, može da padne na pamet da studira.

Očekivano, vest da je predsednik postao brucoš, izazvala je brojne komentare. "Rešen problem selektora košarkaške reprezentacije na duže staze" napisao je dramski pisac Siuniša Kovačević. Kolege iz studentskog časopisa Beogradskog univerziteta pobrojale su šta sve može Vučić uz pomoć indeksa: da izvadi studentski Bus plus za svega 1.120 dinara mesečno, obavi besplatan pregled u Studentskoj poliklinici, besplatno da poseti Botaničku baštu Jevremovac, da pogleda predstavu u Narodnom pozorištu uz ulaznicu od 150 dinara ukoliko pola sata pre prikazivanja ima neprodatih karata, da jede pohovani kačkavalj četvrtkom…

Dok Vučić ostvaruje svoj dečački san, ja perem babu u Nemačkoj – naslov je ispovesti Milene, samohrane majke dečaka i devojčice, profesorke istorije bez posla, koju ovako završava: "Ne želim da sabotiram njegove namere, ali obelodaniti svoju sreću zbog dobijanja indeksa u momentu kada se zdravstveni sistem raspada, kada je medicinsko osoblje na izmaku svih snaga, kada ljudi umiru, kada stanovništvo više ne zna kome da veruje pa izlaze pred Skupštinu i dobijaju batine… nije momenat. Zaista, nije momenat. Ne bi bio ni pre godinu dana, ni pre tri godine."

Po Guglu, Vučić često govori o sebi kao o odličnom basketašu. Ne kaže čime dokazuje takvu ocenu. Možda onim kad je aprila prošle godine u Velikom Gradištu devetogodišnjem dečaku lupio bananu. Prevedeno na srpski, to znači da je dečak krenuo loptom na koš, a predsednik ga je, budući da je viši od njega, blokirao. Bila je to još jedna pobeda Aleksandra Vučića o kojoj se pričaslo.