Znao sam ja odmah da ova godina ništa neće valjati: isuviše dobro je počela. Nijedna mi nije počela tako dobro još od 1991, a 1991. mi je rasturila život.

Nisam ljubitelj tih "dočeka nove godine": što se mene tiče, u redu je i da ponoć dočekam dremljivo, u krevetu. Možda baš zato, "dočeci" su mi obično kilavi. Što kilaviji doček, to bolja godina koja dolazi. Najsvetliji izuzetak od kilavosti bio je taj, pre dvadeset i devet decembara, i ovaj poslednji, kad smo čekali Novu u F., u radosti i blagosti, sve sa ljudima koje volim.

Gledam fotografije nas, godinu dana mlađih, nas koji još ništa ne znamo o 2020, o pandemiji, o ispadanju sveta iz zgloba. Prvi su januarski sati i mi smo blago pijani i u harmoniji sa sobom i svetom. Najstrašnije je što jedan od nas više nije među nama: ne, nije ga ubila korona, ali su ga ubile koronske okolnosti, bez njih bi i sada bio s nama.

Ni osamdeset noći kasnije od te fino odmerene lumperajke, ležaću u bolnici, u zelenoj pidžami, a na Srbiju će padati prva noć vanrednog stanja. Nikada ono od tada i nije prestalo, ni u Srbiji ni bilo gde na svetu. I nikada od tada nije istnski svanulo, nego sve nešto šuveljivo i turobno, baš kao ovi čkiljavi decembarski dani koji počnu i završe se sumrakom, a u međuvremenu jedva da bude vremena da popiješ jutarnju kafu – srkut-dva pre novog zatamnjenja.

Mnogo se pametovalo ove godine, i to je bilo možda najnepodnošljivije od svega. Jer je iz glavnine tog pametovanja progovarala kratkoća mišljenja i dužina straha. Svet se prenapučio epidemiolozima, virolozima, infektolozima, imunolozima – ima nas na milione, iako ne bismo umeli ni da potrebitom damo injekciju ili da mu "izvadimo" krv. Epidemija laprdanja, opet indukovanog dugačkom senkom samrtnog straha, iznenađujuće iznenađenog, kao da su ljudi tek sada, zbog tamo nekog virusnog hajvančića, otkrili da su smrtni, kao da je do sada to od njih bilo tajeno i čuvano.

Svet je u međuvremenu potpuno napustio ležište, i pluta slobodno praznim svemirom kao neka planeta koja se oduprla gravitaciji svoje zvezde, pa sada srlja ka tamnom ništavilu međuzvezdanog prostora. Bogati i moćni su dezorijentisani, slabi i siromašni takođe, samo što ovi prvi to lakše podnose u svojim zlatnim kavezima. Jedna mala (ili velika, svejedno) virusna pošast bila je dovoljna da isključi svet kakav smo znali, da ga svede na utvarnu uspomenu iz starih filmova – a svi filmovi sada su stari. Demokratije se ponašaju kao tiranije u pokušaju, šeprtljave i polovične, ali utoliko histeričnije: zatvaraju ljude, određuju im policijske časove i štošta još. Strašno je i potresno gledati to njihovo urušavanje sa elementima samoponiženja. Tiranije se takođe ponašaju kao tiranije, ali njima to bolje stoji i mnogo bolje ide jer su na svom terenu, i još za to dobijaju aplauze iz ugašenih demokratija, čestitke bezbrojnih strahopetnika koji su pobrkali svoj presni strah sa nekom tobožnjom novom mudrošću.

A Srbija? Ma, ništa Srbija. Nije se dogodilo i neće se dogoditi ništa što ionako nismo znali. Sami smo na svetu, tamo gore nema nikoga ko bi brinuo o nama jer je ceo fejk-Olimp naseljen propalicama i barabama, što je sve samo ne nekakva iznenadna koronska spoznaja. A ovi što kažu da su im alternativa i opozicija i druga strana obećavaju nam isto to, samo još gore: da su oni u prilici da nas zaključaju, vele, bacili bi ključ u grm divlje kupine tako da ga nikada više ne pronađemo.

Pa dobro, ima li bar nešto da je svet dobro uradio u ovoj godini-negodini? Ima, evo, recimo, nećemo više gledati Trampa, najveći i najnarandžastiji argument protiv demokratije u celoj njenoj istoriji. Možda ima još nešto, ali meni ne pada na pamet.

Još koji dan i neki od nas će se okupiti da dočekaju 2021. Dobro je što unapred znamo da nekog pravog provoda tu ne može da bude. Jer, ako nam kilavo počne, možda nam se godina razvije u zdravu i jaku lepoticu, ko zna, krhko je znanje, a nada se ne da.