VREME BR. 29| 13. M A J 1991.
Crveni ples
Započet je krvavi ples. Režimi u Hrvatskoj i Srbiji uspeli su da od svojih naroda stvore slepe ratničke pukovnije. Narod je postao regimenta i jednako se straši i obožava generale i vode. Boji se sukoba ali časno gine. Ne mari za to što iz sukoba izlazi bez ruku i imovine, jer su ga ubedili daje to neophodno.
Milošević se povukao u pozadinu. Ćuti i napipava prolaz koji mu otvaraju iznuđeni incidenti izvan Srbije.
Da objavi ujedinjenje Srbije sa kninskim autonomistima ne može, jer nije siguran neće li time pre vremena izazvati cepanje države i biti optužen za kolovođu ratnog haosa. Opozicija Srbije je posle 9. marta slabila unutrašnjim raskolima i nesposobnošću da demonstracionim kapitalom sruši beogradsku televiziju.
Možda vise od poništavanja Miloševićeve harizme nije ni mogla da učini, mada je sada svesna svojih grešaka.
Tuđman je napravio amatersku grešku. Huškanje Hrvata na vojsku, koje je dovelo do ubistva makedonskog vojnika u Splitu, okrenulo je ionako kolebljivo jugoslovensko javno mnjenje protiv Hrvatske. On je sada siguran samo u blindiranom automobilu, čime i samu Hrvatsku blindira od svakog spoljnjeg argumenta i unutrašnje kritike. On je upadljivo grešio već od ranije samim tim što je odricao kninskim Srbima pravo na autonomiju. Oni su svakako svojom žestinom i vezama sa Beogradom onespokojavali osećaj hrvatskog stanovništva da se time ugrožava celina hrvatske države, ali bi dobar državnik bar pokušao da ponudom decentralizacije vlasti i autonomije u korist Knina legalizuje intenzitet problema i ublaži velikodržavni pritisak iz Beograda. Tragična prošlost, ekonomska nerazvijenost i posleratno etničko zanemarivanje Srba u Kninu, izazvala je u ovima trajnu strepnju i nezadovoljstvo.
Podizanje histeričnog hrvatskog nacionalizma bio je čist odgovor na beogradski kraljevski nacionalizam, ali je zalupio vrata mudrosti i političkoj elastičnosti. A kada je nacionalistička temperature većinskog naroda veća od manjinskog — kao što je to slučaj u Hrvatskoj, onda manjinski narod ide do kraja tako da mu separatizam postaje jedino sredstvo samoodbrane.
Tu vise ne vredi debata o tome ko je prvi počeo, već jedino vredi debata o tome kako zadovoljiti nužnost za kninskom autonomijom prosleđenu kroz pozitivnu zakonsku proceduru i parlamentarnu toleranciju.
Ko ima u Hrvatskoj danas snage za to? Vojska se ipak drži dobro. Da je kojim slučajem odbila da se 9. marta uputi na beogradske ulice, ona bi možda sada predstavljala ozbiljno shvaćenog pobornika svoje neutralnosti u jugoslovenskim političkim odnosima.
Greše analitičari koji u njoj vide najjačeg garanta jugoslovenske državne kohezije. U opštem etničkom sukobu ona bi se raspala ili bi se svela na nemoćne bejrutskog posmatrača razarajuće etno-religijske politike.
Državni udar ne dolazi u obzir. Pre tri godine on bi možda imao izglede da generale zadrži na vlasti bar 1 meseci, uz saradnju sa jugoslovenski orijentisanom civilnom vladom. Ona bi i sada mogla da se obrazuje ali u republikama ne bi naišla na veliku lojalnost sa stanovništva. Možda je paradoksalno, pa ipak se na o« može ukazati: izgleda da bi u slučaju udara vojske pomoću kojeg bi se uklonili režimi u Beogradu i Zagrebu, jedino Ujedinjena opozicija Srbije ostala I jasna projugoslovenska i antiratna politička snaga — ali bez želje da postane pitomac vojnog tutora. Vojska bi verovatno bila sama. Udarac oficira bi za neke i opoziciji svakako i imao smisla, premda bi ga ubedljiva većina u njoj osudila i smesta zatražila raspisivanje izbora.
Milošević nije siguran u to može li na skali povećavanja etničkih sukoba, na jednoj njenih stepenica osigurati prelazak vojske | svoju stranu. Sada je ne može dobiti uprkos splitskoj tragediji. Čak je možda i obrnuto, možda vojska j na njega kao na jednog od najvećih uzročnika svo kompromitacija i nevolja? Malo verovatno. Udaljavanje vojnika od njega teče paralelno sa rastom srpske opozicije, čime su bokovi i leđa državnom nacionalizmu Srbije naglo oslabljeni. Milošević ne može tu praksu drugačije da popunjava osim da šovinističkim kreščendom natera mase na slepu pokornost. Tada će one zaboraviti i oprostiti mu što vlasti pri tome sarađuju i sa najmračnijim šovinističkim snagama, jer će veličanjem opasnosti po srpski narod opravdati svaku ratnu koaliciju. Da sada beogradska vlast otkrije takvu koaliciju bilo bi besmisleno, ali joj je ona i jedino preostala i računajući malobrojne akademike i književnike.
Za opoziciju Srbije nastaju delikatni dani. Za stanonovništvo presudni. Ratni režimi u Beogradu i Zagrebu caruju javnim mnjenjem koje već postaje odbojno I mir i demokratski politički sistem. Kao da je stav mnogih: "Mir? Da, ali posle rata i grobova!" Tu vođe postaju apsolutno slobodne dok narodi postaju maksimalno zavisni od njih. Skupštine i zakoni vise ne vrede. To je pad pred istoriju pisma i prava. Opozicija mora da nudi rešenja za spoljna srpska pitanja a da iznutra napada režim. On ne nudi ništa osim rata. Čak ni l00 grama hleba više nego prošle godine. I kao da opet i peva! Šta se dogodilo sa našim narodom?
