Stan Feđe i Lele bi mogao da posluži za nastavak sitkoma "Pozorište u kući". Jeste neprirodno veliki "za naše uslove", zahvaljujući tastu, ali to je nepogrešivo jugoslovenski ugođaj jazbine u kojoj žive ljudi koji još pamte Tita. Josipa Broza. Feđa šmugne najpre u svoju "radnu sobu", da skemba ranac. Sa fotografija na zidu gledaju ga Buca Pavlović i Sid Višiz.

Počnimo s jednim ekskluzivnim priznanjem: razmišljam da bi možda trebalo da se izuzmem iz učestvovanja u ovogodišnjem radu NIN-ovog žirija za roman jer sam, ne čineći ništa (svesno) da tome doprinesem, kanda upao u prilično bizaran sukob interesa: može li, naime, romaneskni junak da se nepristrasno izjašnjava o vrednosti romana u kojima se zatekao, mada nije hteo? O romanima treba da sude oni koji ih razgledaju spolja, a ne njihovi stanovnici!

A ove godine već sam se obreo i prepoznao u dvama romanima, i ko zna hoće li se na tome stati?! Prvo sam u jednom, doduše, sasvim ovlašno, pasivno i anonimno (osim za poznavaoce) prisutan, u samo jednoj, ali važnoj rečenici, kao tajanstveni zli moćnik koji našoj nedužnoj junakinji mrsi konce i kvari životnu radost i samoostvarenje (jer mu se prohtelo i jer mu se može), ali to je još mila majka, jer sam u međuvremenu, avaj, avanzovao do jednog od glavnih protagonista drugog jednog romana…

Dobro, možda nije u redu da počnem prikaz od sebe. Zato, počinjemo ovako. Predrag Crnković napisao je roman Čuvari javnog mnjenja sa znakovitim podnaslovom: "roman o novinarima". Čuj, da je o novinarima ni po jada, nego je o kolumnistima…

Čuvari javnog mnjenja su, moguće, nekovrsni pokušaj romaneskne društveno-mentalitetske hronike, ili pak persiflaže te vrste hroničarenja, s Crnkovićem oko toga – i koječega drugog – nikada nisi načisto. Radnja je smeštena u Beograd u proleće 2012., neposredno pred izbore na kojima će prvo Boris Tadić, a onda i demokrate, te ceo onaj dvanaestogodišnji kompleks "Petooktobarske republike", izgubiti vlast. Vreme je to velike živosti i previranja, intenzivnog nadgornjavanja oko "belih listića", poslednje srpsko vreme u kojem je politika još nekako bila slobodna javna stvar svima na raspolaganju, a novine i novinari se doimali mnogo bitnijim i moćnijim nego što su stvarno bili – a pogotovo nego što su to danas. A onda će sve to nekako početi da se transformiše i da u izvesnom smislu nestaje kada "Toma" dođe na vlast; da, "Toma", jer "Vučića" u tom trenutku (i u ovom romanu) još kao da nigde nema, mada zapravo već vreba iza ćoška, i te kako spreman da zaskoči i zatoči sve, počevši od samog "Tome".

Enivej, u bifeu-restoranu Mornar manje-više stalno ordinira "beogradski kvartet" razvikanih kolumnista: Feđa, Nikolas, Vladimir i Krsman. A kolumnisti kao kolumnisti, o svemu imaju mišljenje, a kada to mišljenje iz bilo kog razloga ne upali, imaju i drugo… Crnkoviću stvarno-fikcionalni Mornar služi kao pozornica kojom defiluje određena vrsta "javnih likova", ponajviše spisateljskih i medijskih, od ocvalih veterana državnog radija i dnevno-novinskih mastodonata, do nove kaste "političkih analitičara", na čelu sa izvesnim Vlah-Alijom koji vazda glođe kolenicu i pije pivo. Dobro, znam, naravno da ste prepoznali tzv. stvarnosni predložak za lik Vlah-Alije! Pisac će se, uostalom, potruditi da oko stvarnosnih parnjaka mnogih njegovih likova nemate mnogo nedoumica. No, u fokusu pažnje je živopisni "kolumnistički sto". Od njihovih kafanskih filozofiranja pa do, odmicanjem romana, sve bizarnijih zapleta i nevolja u koje kolumnisti i njihovi bližnji upadaju u spoljnom svetu, Čuvari javnog mnjenja izrastaju u komediju ljudskog tkiva u kojoj niko ne biva pošteđen od satiričke obrade do i preko granice poruge. Pa dobro, nije to osobito novo ni originalno, ne rade li to i neki drugi, a najčešće i najbolje Basara?

Naravno, nego… kad smo već tu; u maniru možda ne sasvim dosledno sprovedenog romana sa ključem, Crnković i svoje kolumniste zapravo krade iz stvarnosti, a onda ih remodelira onako i onoliko kako odgovara njegovim namerama i potrebama. Okej, šta ga briga, na teritoriji svog romana on je apsolutistički vladar, kao svaki pisac! Ipak, hajde da otključamo tu bravu, onoliko koliko se može: za likove Nikolasa i Feđe nisam sasvim siguran ko su "modeli", i da li je uopšte po jedan model u pitanju, ili je to, hm, izvesna mozaička slika, pa zato neću javno da nagađam (nego da, je li, ćućorim za stolom u Mornaru; baš šteta što ne idem u Mornar…). Ali je lik Vladimira Kadijevića (sic!) nedvosmisleno modeliran po dolepotpisanom; pazite ovo: kolumnista i kritičar Vremena, odrastao u Zagrebu, stan u Zemunu… Hoćete još? Ima još, koliko volite, sve do dočaravanja mog izgleda postupkom, kako se ono zove, ironijske inverzije: mršav, kratke kose, uvek upicanjen, odelce, kravatica i to… Predložak za lik Krsmana se, pak, u stvarnosti zove Svetislav Basara, i Crnković i tu, kao i za "mene", toliko telefonira o kome se radi da bi to već pre 300. strane postalo jasno valjda i Aleksandru Gatalici.

E sad, šta nama, kolumnistima, radi Crnković, kad mu se već može? Trista čuda i pokora, i bez obzira na izvesne proseve toksične zlobe, "ja" sam još i odlično prošao kad pogledam šta se dogodilo drugima; Krsman je najurnebesnije postradao, ne bi bilo u redu da vam otkijem kako, samo ću vam reći da je Desanka Maksimović u potpunosti osvećena! U čemu je aktivnu ulogu imao "kapetan Ćulibrk" povratnik sa haške robije, takođe lako odgonetljiv.

Dobro, ali "čemu sve to"? Ako vam puko, samosvrhovito urnebesanje nije dovoljno, možda bi se moglo reći da je, u uspelijim trenucima, Crnković tačno uhvatio izvesni veltšmerc jednog prelomnog novoistorijskog trenutka, čiju prelomnost je tada malo ko shvatao (pa se malo ko i brinuo).

A da li je sve ovo, naposletku, dobro, i koliko? Ne znam šta bih vam rekao, meni je svakako držalo pažnju, ali i vama bi držalo pažnju da ste unutra! Mislim da se relativno pouzdano može reći da nije pisano bez dara, duha i "bez nekog vraga", a manje je izvesno da li je ovo umereno glomazno, ali lako prohodno štivo "rođeno" sa ili bez nekog smisla, šta god to značilo kada je jedan roman u pitanju. I svakako je pušteno u svet u craft verziji, nefiltrirano, bez dobrog, ili ikakvog, urednika, što je možda šteta. Mada, možda bi mu ozbiljniji urednički glajhšaltung kolateralno naškodio, frizirajući mu očnjake, ko zna? Verujem da bi tako o tome dumao i Vladimir Kadijević, mada ne smem da tvrdim, jer on i ja naposletku nismo isto, pošto sam ja samo jedan obični: