Najskuplja slika Angele Merkel, koja nikad nije uslikana, mogla je da nastane jednog četvrtka u Istočnom Berlinu. Merkelova je sa drugaricom u sauni, uvijena u peškir. To radi svakog četvrtka, a posle idu na pivo u obližnju kafanu “Kod starog gasnog fenjera”.

Iste večeri četiri kilometra dalje nezvanični portparol vlade Narodne Republike Nemačke Ginter Šabovski saopštava vesti. Sa ceduljice sriče da će biti omogućena sloboda putovanja u Zapadnu Nemačku. Jedan novinar pita kada to stupa na snagu. “Koliko ja znam”, zbunjeno kaže Šabovski, “smesta, bez odlaganja.”

To se događalo u prenosu uživo. Ljudi su nagrnuli ka granici. Zid je pao dok se buduća kancelarka blaženo znojila. Tog četvrtka je preskočila pivo, pridružila se masi i završila u stanu neke zapadnoberlinske porodice. Ali, brzo se vratila kući da se naspava. Jer posle četvrtka ide petak, radni dan. Subotom se Merkelova tokom šesnaest godina mandata mogla videti sa kesama zeleniša kako izlazi iz lokalne prodavnice. Sitni prohtevi, supa od krompira koji je obavezno gnječen, a nikako ne sme u blender. Kratka pauza oko Božića kad peče kolačiće, letovanje u cipelama preko gležnjeva u kojima hoda Južnim Tirolom.

Sve to dok barata krizama i upravlja najmoćnijom zemljom Evrope. Dok je magazin “Tajm” proglašava “kancelarkom slobodnog sveta”, ona bi da bude naprosto Mutti – uvek ista, pomalo dosadna, ali pouzdana. Ta slika kancelarke preti da ostane.

Ali, to ne bi bilo fer prema Angeli Dorotei Merkel koja je politiku virtuozno igrala kao da je glavna glumica u seriji “House of Cards”. Ne bi bilo fer ni prema groblju političkih protivnika koje je sažvakala i ispljunula.

MOŽEMO MI TO

Merkelova je bila gromada nemačke i svetske politike, ali ne kao njen politički otac Helmut Kol. On je bio pravi čovek iz naroda, uvek spreman da ga isklešu u prirodnoj veličini. Nije bila ni kao Vili Brant. Ko bi Merkelovu mogao da zamisli kako pada na kolena u Varšavskom getu ili bilo gde drugde?

Šesnaest godina je provela u sobičku na sedmom spratu Kancleramta gde je, kažu, primala za malim pisaćim stolom. Jedan reporter je zabeležio da se tamo nalazi i kauč, koji bi mogao da se dobro proda kao polovna roba jer na njemu kancelarka nikada nije sedela. U tih šesnaest godina Merkelova je rasla do belog platna na koje svako projektuje šta mu je volja.

Poslednji je dan avgusta 2015. godine, sunce prži na železničkoj stanici u Pešti na kojoj čeka nepregledno more izbeglica. Nemci su čuli za toponime Balkanske rute, za selo Idomeni između Grčke i Makedonije, za Preševo, za napuštenu ciglanu kod Subotice gde migranti provedu koju noć.

Tog dana Merkelova čini jedini, naravno planiran, ali generali posle bitke bi rekli nepromišljen gest u životu. U kamere kaže da Nemačka neće zatvarati granice pred ljudima koji beže od rata i bede. “Wir schaffen das”, izgovara kancelarka (“Možemo mi to”). Ta rečenica će joj do kraja života visiti nad glavom.

TAMNA I SVETLA NEMAČKA

Dani su to kada se Nemačka ponosi sobom. Izbeglice se dočekuju raširenih ruku. Udarnim perima štampe u uglu oka cakli ponosna suza – mi, Nemci, smo dobri. Zatvoren je desetogodišnji krug, od Svetskog prvenstva u fudbalu 2006. koje Nemci i dalje zovu Sommermärchen (“letnja bajka”), iako su potplatili da bi bili organizatori. Vedra, svetla Nemačka.

Istina, postoji i “tamna Nemačka”, kako tada kaže predsednik Savezne Republike Joahim Gauk. To su oni koji se bune protiv izbeglica, nacisti koji crtaju kukaste krstove po migrantskim smeštajima ili ih pale. Ima i “zabrinutih građana” koji protestuju zbog dolaska milion ljudi iz Sirije, Iraka i Avganistana.

I dobričine koje bi primile sve izbeglice sveta, i desničari koji bi u njih pucali, na Angelu Merkel projektuju svoju dobrotu ili razlog za bes. Možemo mi to? Možemo, kažu jedni. Nećemo, kažu drugi.

IZBEGLIČKA MAJKA

No put Angele Merkel do naslovnice “Tajma” nije bio pravolinijski. Novinar “Velta” Robin Aleksander je napisao knjigu o izbegličkoj krizi i dokazima potkrepio da su Merkelova i njena vlada zapravo htele da zatvore granice. O tome većaju u noći između 12. i 13. septembra 2015. i u suštini svi su za to.

“Ali u odsudnom trenutku nema nikoga ko bi preuzeo odgovornost za zatvaranje granica”, piše Aleksander. Strah od reakcije nemačkih sudova je preveliki kod političara. Gonjeni, tako se zove knjiga ovog novinara. On tvrdi da kriza zapravo goni kancelarku i članove njene vlade, da ih nosi, da oni ne odlučuju nego plivaju nizvodno.

No, dobru krizu ne valja protraćiti. Merkelova se daje u posetu izbegličkom domu u Berlinu. Došljaci iz Sirije bi da se slikaju s njom. Reporter tabloida “Bild” beleži odsečan odgovor telohranitelja: “Nema slikanja!” Ali, Merkelova kaže: “Ma u redu je.” Dvorski fotografi kancelarke dobro znaju da nikada ne smeju da je slikaju sa strane ili odozdo. I sada ona, koja vodi računa o takvim detaljima, završava na selfijima sa Sirijcima.

“Izbeglička majka” je rođena u tom času. To što je maltene sutradan sa turskim sutanom Erdoganom skovala prljavi dil – on da zadrži izbeglice, Evropska unija da mu pošalje milijarde evra – to ne menja imidž kancelarke kao “One Koja Je Otvorila Granicu”.

NAJPRE NASLEDNICA HELMUTA ŠMITA

Merkelova odlazi sa političke scene kao maestro bez remek-dela. Kol je ujedinio Nemačku i dovršio projekat EU. Gerhard Šreder je liberalizovao tržište rada i napadom na Jugoslaviju odustao od nemačkog pacifizma. Teško da ima jedne velike stvari po kojoj će se pamtiti Merkelova.

“The New Statesman” podseća na dva nemačka glagola kojima se može opisati njena vladavina: gestalten (stvarati) i verwalten (upravljati). Merkelova radi ovo drugo, ona je domaćica koja ne stvara novo nego se snalazi sa onim što ima u špajzu.

U svežoj biografiji Kancelarka – portret jedne epohe, novinarka Ursula Vajdenfeld nemilosrdno opisuje Merkelovu kao ženu bez ideala. Ona je najpre naslednica socijaldemokratskog kancelara Helmuta Šmita, poznatog po rečima da su za politiku potrebne “volja i cigarete” umesto vizija. “Ko ima vizije, neka ide lekaru”, rekao je Šmit.

“Ljudi od političara očekuju određene usluge ne bi li rešili neki problem. Svako rešavanje problema podleže greškama i sa tim mora da se živi”, rekla je Merkelova u televizijskom intervjuu 1991. godine.

OKRUG IZ SREDNJE ZEMLJE

Da je Angela Merkel grad, piše Vajdenfeld, bila bi Hasloh. Ta varoš od 20.000 duša čuvena je po tome da tačno predstavlja nemački prosek – prema broju stanovnika, demografiji, dubini džepa. Zato se u Haslohu isprobavaju novi proizvodi pre nego što se plasiraju na celo tržište.

U negativnom čitanju, to Merkelovu čini ženom bez svojstava. U pozitivnom, čini je državnicom koja razume narod i, iznad svega, ne želi da ga iznenadi. Promene su najbolje kad su umerene, kao kad novi kečap bude samo malo slađi ili kiseliji.

Psiholog i istraživač tržišta Štefan Grinevald opisao je Nemačku tokom kancelarkine ere kao hobitski Okrug iz Srednje zemlje. U Tolkinovom kapitalnom delu, hobiti su ušuškani u rupe, dobro jedu, piju i spavaju. Promene u dnevnoj rutini smatraju bezobrazlukom. A Merkelova, kao Mutti, znala je uglavnom da drži Orke dalje od Okruga.

“MERKELOVATI”

Glagol “merkelovati” se 2015. visoko kotirao u izboru za žargonsku reč godine. Rečnici ga definišu kao “ne raditi ništa, ne donositi odluku”.

Merkelova je oklevanje izdigla na nivo političke veštine. Nikada nije bila petao koji prvi kukurikne pa završi u supi. Tek pre nekoliko godina je pristala da se glasa o uvođenju homoseksualnih brakova – i pobrala lovorike. Jedva je pristala na uvođenje minimalne plate – ali je bila hvaljena za tu meru. Kad se desila havarija u Fukušimi, iskoristila je paniku da naloži gašenje nemačkih nuklearki – i usput priguši tadašnje jačanje Zelenih.

Poznati filozof Peter Sloterdajk optužio je Merkelovu za anesteziranje nacije. “Žestoki momenti iz ponašanja gospođe Merkel podržavaju pretpostavku da se u Berlinu odlučno vlada. (…) Dočim dosadni momenti bude dojam da niko ne treba da se brine, jer se nespremnost stanovništva da istrpi suštinske promene oslikava u navodnoj tromosti Vlade”, napisao je u eseju za “Noje cirher cajtung”.

Ona sama bi to nazvala strpljenjem koje je naučila u NDR. “Možda spadam u tip ljudi koji prvo neko vreme posmatraju okruženje i pokušavaju da ga procene. Otuda ponekad određena uzdržanost, a onda počinjem da govorim ono što mi je važno. Ne bih to nazvala promišljenošću, već bih rekla da je za mene to životna neophodnost”, rekla je 1991, tada već kao ministarka, čuvenom novinaru Ginteru Gausu.

ŽENA SA ISTOKA

U studiju je sedela nesigurna, svesna da istupa pred podozrivu publiku. Nepoverenje je obostrano. Ona, žena sa istoka, treba da se dokaže u bazenu ajkula koje plivaju po Bonu. Ima crnu rolku i crveni džemper na kopčanje, frizura je još šerpa, ali već su tu spojeni prsti, gest koji signalizira smirenost, danas u narodu poznat kao “Merkelin romboid”.

Mlada političarka se odlično drži čak i kad je prevejani Gaus suočava sa činjenicom da je do ministarskog mesta dospela jer je Kolu odgovaralo da vladu učini malo više ženskom, istočnom i protestantskom. Da li zapadnjaci zbilja hoće da čuju, pita novinar, kako je bilo u komunističkoj Istočnoj Nemačkoj? Ili samo traže potvrdu svojih predrasuda?

“Oni su znali za sistem koji je sada nestao, ali se ne zanimaju za stvarni život u tom sistemu, a on je bio i lep. Šetali smo se, slavili porodična slavlja, išli na odmor, imali dobre prijatelje. To je bio pravi život i u tom delu se nije razlikovao od onog na zapadu. Nedostaje mi znatiželja da se čuje o tom delu naše egzistencije, možda bismo se bolje razumeli”, odgovorila je Merkelova.

Zna se da je rođena pod devojačkim prezimenom Kasner jer je deda, etnički Poljak i pruski policajac, po zasnivanju porodice u Berlinu rešio da germanizuje prezime Kazmirčak.

Rođena je u Hamburgu 1954. godine, dan nakon što je evangelistička crkva njenog oca prekomandovala na istok. Angela raste na gazdinstvu u Templinu nadomak poljske granice, gde će kasnije sedam puta zaredom osvajati direktan mandat na izborima za Bundestag.

ŠAMPIONKA RUSKOG JEZIKA

Prvo političko sećanje su joj majčine suze prolivene letnjeg prepodneva 1961. kada je porodica saznala za izgradnju Zida koji će fizički razdvojiti dve nemačke države. Kao ćerka teologa u državi koja ne gleda blagonaklono na Boga, Merkelova se uči mimikriji.

Pobeđuje na Olimpijadi iz ruskog jezika, što će joj kasnije pomoći da se sporazume sa Vladimirom Putinom. Kažu da stari agent KGB-a ipak bolje govori nemački nego što Merkelova govori ruski.

Nakon detinjstva koje je Angela Kasner provela sa plavom pionirskom maramom oko vrata, usledile su studije fizike na Univerzitetu “Karl Marks” u Lajpcigu. Zašto fizika? “Jer sam htela da razumem Ajnštajnovu teoriju relativiteta. Jer ni NDR nije mogla da stavi van snage osnovne računske operacije i prirodne zakone”, reći će za “Zidojče cajtung” posle mnogo godina. Dodala je da ipak nije toliko volela fiziku da bi joj posvetila celu sebe i ceo život.

Bila je članica Slobodne nemačke omladine (FDJ – Freie Deutsche Jugend). “U FDJ-u mi je bilo lepo”, pričala je Angela Merkel. “Uglavnom zbog sadržaja u slobodno vreme. Mnoge društvene aktivnosti su se odvijale isključivo kroz ovu organizaciju.” Kasnije će reći da je 70 odsto toga bio oportunizam, način da se nekako živi u sistemu.

PUT DO KOLOVE MINISTARKE

Njen odnos prema NDR ostaje misterija. Neki kao značajno ističu to što je zaturen jedini primerak njenog rada iz marksizma-lenjinizma – obaveznog za sve studente – u kome je na 50 strana pisala “Šta je socijalistički način života”.

Ali, Merkelova nikada nije bila u Partiji socijalističkog jedinstva Nemačke, što je, nakon ujedinjenja, ljudima sa istoka uzimano za prvi smrtni greh. Drugi greh – zbog kojeg je pao i istočnonemački premijer ujedinitelj Lotar de Mezijer – bila je saradnja sa zloglasnom službom državne bezbednosti Štazi.

Nakon razgovora za posao na Višoj tehničkoj školi u Ilmenau, Merkelovoj su navodno prišli agenti da je vrbuju. Odbila ih je rečima da joj se ne može verovati, jer bi sve izbrbljala mužu. Tako je današnja kancelarka izbegla da postane deo mreže od 190.000 “nezvaničnih saradnika” Štazija. Nije dobila posao u Ilmenau, ali jeste u Akademiji nauka.

Na studentskom putovanju u Moskvu i Lenjingrad upoznala je svog prvog muža Ulriha Merkela, takođe fizičara. Ljubav je potrajala do 1981. godine. Angela je iz zajedničkog stana u Istočnom Berlinu ponela samo veš-mašinu i prezime.

Merkelova je bila daleko od prvih redova demokratskih protesta u Istočnoj Nemačkoj. Ali je, noseći iz Istočne Nemačke titulu doktorke nauka i podozrenje prema svima, kroz jedva godinu dana uspela da postane ministarka u Kolovoj vladi. Do njega je došla kad se mala istočna stranka Demokratski napredak utopila u moćnu Hrišćansko-demokratsku uniju (CDU).

“Gajila sam duboko nepoverenje prema građanskim pokretima, tamo se nisam osećala ugodno”, reći će kasnije, “jer verujem da u političkom radu moramo doći do ostvarivog, a ne zaljubljivati se u sopstvene beskrajne diskusije. Možda tu nosim autoritarno u sebi.”

Prvi put njeno ime završava na marginama zapadnonemačkih novina kada je u junu 1990. njene reči preneo Rojters. Tu piše da je “zamenica portparola Vlade NDR” Angela Merkel najavila ukidanje redovnih kontrola na prelazu u Zapadni Berlin.

POLITIČKO OCEUBISTVO

Merkelova prvu godinu političkog rada opisuje kao čudesno gomilanje slučajnosti, sreće i proviđenja. “To je jedna strana. Druga su mirno planiranje, usredsređenost i neustrašivost”, navodi njena biografkinja Vajdenfeld.

To joj je sve trebalo u dominantno muškoj konzervativnoj stranci, u kojoj je malo na koga mogla da se osloni. Do kraja karijere će njena lista ljudi od poverenja ostati kratka, a na njenom vrhu ime koje i u Nemačkoj malo ko zna – Beate Bauman, asistentkinja i savetnica Angele Merkel koja za nju radi od 1992. Dopisnici iz Berlina su je nazivali “drugom najmoćnijom ženom Nemačke”.

Potrajalo je dok se Merkelova oslobodila nadimka “Kolova curica”. U vladi Helmuta Kola je 1990-ih bila ministarka u dva resora koja je malo ko zarezivao – prvo za žene i omladinu, potom za životnu sredinu. A onda je, na sreću stranke, počinila oceubistvo i otpočela matrijarhat. Tek tada su neki u njoj videli makijavelistu u raznobojnim blejzerima.

Kol nije znao kad je dosta, pa je 1998. godine izgubio izbore od Šredera. Na čelo Hrišćansko-demokratske unije došao je gvozdeni vojnik partije Volfgang Šojble. Kada se osam godina ranije oporavio od teškog atentata, koji ga je prikovao u invalidska kolica, samo je nastavio da gura. Šojble je od Angele Merkel načinio generalnu sekretarku CDU-a.

Onda se približio Božić 1999. godine. Stranku je pretila da upropasti afera sa donacijama. Kol je priznao da je uzimao milione maraka za crnu partijsku kasu, ali je u grob poneo tajnu od koga je sve uzeo pare. Bez dogovora sa Šojbleom, Merkelova piše autorski tekst za “Frankfurter algemajne cajtung”, onda zivka novinare da to objave već u sutrašnjem izdanju.

Tekst je bio bomba. “Samo na pravom temelju se može graditi budućnost”, napisala je Merkelova. Time je počistila i Šojblea, koji je takođe imao neku ulogu u aferi sa donacijama. Šojble, koji će kasnije biti kancelarkin odani ministar finansija, znao je da je Merkelova u pravu.

U aprilu 2000. sa kongresa CDU-a u Esenu, dopisnik “Zidojče cajtunga” javlja da je Merkelova na bini mogla da čita i telefonski imenik, njena partija, izgladnela u opoziciji, jednako bi je slavila. Dobila je 897 od 935 važećih glasova delegata da postane prva žena na čelu velike stranke.

IGRA KANCELARA

Gerhardu Šrederu je trebalo vremena da dođe k sebi kada je 2005. izgubio od Angele Merkel za jedan procenat i četiri poslanička mandata. Na televiziji je izborne večeri bio loš gubitnik, zaklinjao se da njegove socijaldemokrate nikada neće glasati da Merkelova postane kancelarka.

Prevario se. Socijaldemokrate su postale mlađi partner demohrišćana u prvoj kancelarkinoj vladi, kao i u trećoj i u četvrtoj. U drugoj su to bili liberali. Merkelova je ređala pobede protiv socijaldemokratskih kandidata na slovo Š: Šreder, Štajnmajer, Štajnbrik, Šulc.

U njenom zagrljaju su koalicioni partneri kopnili, i zato je zovu “Crnom udovicom”.

Novinar Niko Frid posmatra 2011. sitan ples kancelarke u parlamentu. Prethodno je lupila šakom o sto i rekla da se Grčka mora zadržati u evrozoni. Šojble gunđa, ali sluša, neki poslanici se otvoreno protive, koalicioni partneri liberali skroz su protiv. Merkelova u poslaničkoj klupi vadi knjižicu u kojoj su zapisane biografije svih poslanika i beleži – ko bi iz sopstvenih redova mogao da bude protiv nje. Da li još ima većinu u koaliciji?

Onda primeti da se poslanici srdačno roje oko vođe poslaničkog kluba liberala Jerga van Esena. Da nije neka zavera protiv nje?

Merkelova opet lista knjižicu i shvata da je Van Esenu rođendan. Prilazi i čestita. Onda vodi Van Esena do svog vicekancelara, šefa liberala Filipa Reslera. Nastaje neprijatna scena, Resler nije znao da je Van Esenu rođendan, zbunjeno čestita sedeći. Tako je Resler dobio packu za neposlušnost.

Kažu da iza zatvorenih vrata ponekad opsuje “Scheiße”. Samo jednom joj je pred kamerama izbila para iz ušiju. Čast da je kancelarku doveo do tog stanja ima bivši srpski predsednik Boris Tadić. On je 2011. u Beogradu odbio da ukine paralelne strukture na Kosovu, iako je očito Merkelova bila obaveštena da će biti drukčije. Zli jezici kažu da je i Tadić dobio svoje.

Čitavi eseji su pisani o kancelarkinoj taktici “asimetrične demobilizacije”. Ljude treba ubediti da je politika nešto dosadno, ali da su u najboljim rukama. A birače protivnika treba ubediti da njihovi puleni ionako nemaju šanse. “Znate me” – to je doslovno pisalo na izbornim plakatima Angele Merkel.

Čuvena istraživačica javnog mnjenja Elizabet Noel-Nojman odavno je opisala “spiralu ćutnje”. Kad su uvereni da njihov favorit pobeđuje, ljudi pričaju o tome, dok drugi tabor ćuti. Unapred nastaje utisak da se pobednik zna, pa taj zbilja dobija više glasova jer svet voli pobednike. Dokumentovano je da Merkelova silne pare opredeljuje za istraživanja javnog mnjenja.

PREMALI ZA ANGELIN BLEJZER

Zbog krajnjeg pragmatizma je do kraja ostala otuđena od velikog dela partije. Kako piše Vajdenfeld, Merkelova stranku nikad nije videla kao “dogmatsko društvo” ili “konzervu za izvesnosti”, već kao “agenciju za razumno upravljanje” zemljom.

Da može da vrati vreme, sigurno ne bi izgovorila ono “možemo mi to”. To je pokrenulo lanac događaja kojima više ni Merkelova nije mogla da ovlada. Na antimigrantskoj histeriji je ojačala desničarska Alternativa za Nemačku. Merkelova je napustila vrh partije u nameri da je smiri, ali su njeni naslednici – prvo Anegret Kramp-Karenbauer koju je lično pogurala, a onda i nesrećni Armin Lašet – naprosto bili premali da popune kancelarkin blejzer.

Da Nemci mogu da vrate vreme, ponovo bi birali Merkelovu. Njena popularnost je nezapamćena, iako je bila krizna kancelarka. Ili, baš zbog toga. Ređali su se finansijska kriza, kriza evra i grčkog duga, izbeglice, Bregzit, Tramp, klimatska kriza i korona, i nikome birači ne bi pre poverili kormilo nego kancelarki. Nedavne ankete pokazuju da bi u direktnom glasanju bez problema postala predsednica Evrope.

Da je na dan septembarskih izbora rekla da bi ipak još jednom da bude kancelarka, nema sumnje da bi pobedila i petog na slovo Š. Ovako se danas kancelar zove Olaf Šolc, a Merkelova je penzionerka.

Možda su je događaji pogurali ka penziji, možda je bila umorna… Da li političari vladaju politikom ili je obrnuto? Na to ogledno pitanje dala je drukčiji odgovor nego kancelari pre nje. “Ne želim da odem kao polumrtva olupina”, rekla je na početku karijere jednoj fotografkinji. Na oproštajnom povečerju je tražila da vojni orkestar svira istočnonemački pank.

Berlinska čaršija se zabavlja pitanjem da li će ostati da živi u stanu na adresi Am Kupfergraben 6, gde piše samo ime njenog drugog muža Joahima Zauera, sa kojim je od sredine 1980-ih. Ili će više provoditi vreme na mirnijem istoku, u kraju gde je odrasla. Penzija od petnaestak hiljada evra dovoljna je za lep život.

Da se glasanje za novu nemačku vladu odužilo samo još koji dan, barem do 17. decembra, Merkelova bi po stažu prestigla Helmuta Kola i postala najdugovečnija posleratna kancelarka. Oni koji je znaju, kažu da Merkelovu za to uopšte nije briga.