Uprkos pokrenutoj stranačko-institucionalno-medijskoj mašineriji, predsednik Srbije i Srpske napredne stranke nije uspeo da zaustavi nastavak subotnjih blokada puteva i raskrsnica u čitavoj Srbiji. Kada je shvatio da neće moći da zaustavi proteste na kojima se traži poništavanje Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi i vraćanje u novu proceduru Zakona o ekspropijaciji, Aleksandar Vučić je odlučio da se lično umeša i ode u subotu u Gornje Nedeljice, preskoči blokade, ukrade događaj i da sebi obezbedi mesto u prvom “hedu” vesti.

Taj desant preko Šapca (važna simbolička poruka) trebalo je da obesmisli protest jer poruka glasi da je predsednik spreman da razgovara, a oni koji to neće, nisu ekološki aktivisti nego njegovi politički protivnici. O njima, razume se, misli sve najgore pa su dozvoljene sve metode obračuna.

Subota 4. decembra 2021. godine izgledala je u najavi kao “dan de”. Međutim, svaka aluzija na iskrcavanje saveznika u Normandiju 1944. godine ne prestaje samo Vučićevim desantom i delimičnim detantom od politike koju je sladostrasno zastupao nedeljama unazad. “Dan de” bio je i zbog toga što su tada pokrenuti procesi koji su doveli do izvesnih promena u Srbiji, a to nisu samo najava izmene Zakona o eksproprijaciji.

Blokada saobraćajnica u više od 40 mesta u Srbiji (a najmasovnije u odnosu na broj stanovnika bile su u Novom Sadu i Nišu) dodatno je uznemirila režim, naterala ga da se neprestano brani i primenjuju različite taktike odvlačenja pažnje javnosti ne bi li se energija protesta izduvala i potrošila. Dve nedelje nakon inicijalnog protesta ispred zgrade Predsedništva Srbije – koji su Vučić i njegovi stranački koordinatori olako shvatili – Srbija je nabubrela od želje da još jače pošalje poruku “kako ovako više ne može”.

Ljudi koji su govorili u televizijske kamere na protestima predstavnici su različitih društvenih grupa. Ipak, povezuje ih jedna stvar – veoma su nezadovoljini načinom na koji se upravlja Srbijom i smogli su hrabrost da izađu na ulice uprkos pretnjama da će biti procesuirani, privođeni, kažnjavani.

I sad imamo to što imamo: oranizatori kažu da je bilo više od 100 hiljada ljudi na ulicama, Vučić “priznaje” 30 hiljada, ali i samog sebe hrabri tvrdeći da je to mnogo manje od 80 hiljada kojih je bilo na vrhuncu protesta “1 od 5 miliona”. Interesantno je i da je tada govorio kako je dr Nebojša Stefanović, bivši ministar unutrašnjih dela, izbrojao u glavu nekoliko hiljada.

Iako većina građana neće primetiti tu prevaru ili priznanje čoveka koji se retko družio sa istinom u politici, jasno je da mu nije svejedno i da usred duela menja taktiku. Međutim, cilj mu je ostao isti – zaustaviti proteste jer svaki sledeći izlazak na ulice nezadovoljnih regrutuje duplo više ljudi, a poruka o zaštiti vode, zemlje i vazduha dolazi do najudaljenijih glasača SNS-a prepariranih neprestanom propagandom sa TV stanica na nacionalnom pokrivenošću.

Prve nedelje Vučić je radio na tome da okleveta organizatore protesta optužujući ih da su strani plaćenici. Sada kada je video da to “ne pali” , nastoji da pocepa protest igrajući na sujetu lidera. Sposobnost druge strane da ostane mirna i ne naseda čak ni na svoje pogrešne izjave, ponašanje i postupke, imaće veći značaj od Vučićevog medijsko-propagandnog inženjeringa.

NEDELJICA, A MENE S VAMA NEMA

U istoriji srpske politike poslednjih nekoliko decenija nije nepoznat slučaj da šefovi države “idu u narod” da bi pokazali svoju brigu o njemu. Vučić je, kao i sve ostalo, ovaj metod umnožio, pojačao i utvrdio kao stalni deo neprekidne kampanje održavanja rejtinga i guranja prsta u oko svim ostalim. U svojim posetama pomenuo je više mesta, sela i gradova nego što je to bilo postavljeno kao pitanje u svim kvizovima znanja.

Ovaj gospodar geografije otišao je 4. decembra najpre do Šapca da bi na mostu poslao prvu poruku: dok se oni tuku i blokiraju, ja zidam bez prekida. Potom je skoknuo do Gornjih Nedeljica da bi se “video sa narodom”.

Nezvani gost banuo je u selo koje je poslednjih meseci postalo simbol propasti i otpora zbog najavljene gradnje rudnika jadarita i broma. Banuo je u danu kada je “cela Srbija stala” i u lokalnoj crkvi, zatvorenoj za druge, održao čas geografije sa sveštenicima i svojom pratnjom, a onda i seo da razgovara sa seljacima iz Gornjih Nedeljica i svih ostalih sela u okolini.

Dok su desetine hiljada strpljivo stajale na mestima na kojima su blokirali saobraćaj da bi ih saslušali i uvažavali, Vučić je održao još jedan rutinski sastanak “sa narodom”, uz direktan prenos na TV Pink. Prendirani naziv prvog događaja bio je “Vučić sa narodom”, a drugog “Teror nad narodom”. Poruke su bile jednostavne: jedan čovek radi, sluša i stvara, a neki drugi, kojih je na sreću malo, prave ogromnu štetu, ruše za lični ćar organizatora, koje plaćaju strane službe željne da unište Srbiju.

Ovu predstavu Vučić je igrao nekoliko puta. Na primer, u Lapljem Selu na Kosovu kada je građanima poklanjao ovce, kokoške i traktore. Sada, u Gornjim Nedeljicama, slušao je one koji su došli zbog muke sa Rio Tintom i mnogo više drugih sa standardnim infrastrukturnim zahtevima.

Uglavnom, mnogi su se žalili na Rio Tinto i projekat izgradnje rudnika, za koji ih vlast i dalje uverava kako je na dugačkom štapu i da će tek za godinu, godinu i po dana da se vidi šta će biti. A kada su ljudi tražili od Vučića da im kaže da li da prodaju imanja ili ne, ništa im nije rekao. Međutim, obećao je “da će da vidi” oko ovih zakona o eksporprijaciji kako da ih promeni. Tako je ovaj zakon naprasno stekao vezu sa projektom kompanije Rio Tinto, što je vlast nedeljama unazad negirala.

U susretu sa narodom Vučić je najavio da će razgovarati i sa ljudima iz Rio Tinta i sa stručnjacima da se zakoni poprave. Zatim je još više ublažio retoriku kao da ga je prosvetlila poseta crkvi u Gornjim Nedeljicama: priznao je da je protest značajan i da je puno ljudi bilo na ulicama, te da među njima ima dosta onih koji se s pravom brinu za ekologiju u Srbiji – spreman je da razgovara sa svima osim sa liderima opozicije.

Poput Tita kada je posle studentske pobune 1968. rekao kako su “studenti u pravu”, a zatim likvidirao iz javnog i akademskog života sve koji su tih dana učestvovali u demonstracijama, Vučić se danas umiljava “narodu, ne političarima”. Plan mu je sledeći: da se razgovara, vidi šta je najbolje za Srbiju i narod, a ne da se ruži Srbija blokadama i sukobima.

U prilog ovoj “politici pomirenja”, čiji je cilj da se ne izlazi više na ulice, Vučić je u Hit Tvit na TV Pink poslao nekadašnje svoje adute za razgovor sa narodom Vladimira Đukanovića Đuku i Dejana Anđusa, nekadašnje “medijske teškaše naprednjaka” iz doba Radio Fokusa. I dok Anđus, kome je to drugo pojavljivanje u javnosti nakon što je uhapšen i oslobođen optužbe za pokušaj iznude, ostaje na nivou analitike, Đukanović naprasno zaboravlja sopstvene stavove i poziva na mir po svaku cenu, slogu, apeluje da članstvo SNS-a ne ulazi u sukob sa narodom, nudi se da on bude taj koji će da dobije batine ako treba ili da ide “na njihove televizije da se objašnjava”, samo da ne dođe do sukoba.

To je značajna promena u retorici ovog naprednjaka, koji je tvrdio da neće biti razgovora sa onima za koje on veruje da ne poštuju režim i njega lično.

VOLIM DA LUDUJEM, UVIS DA POSKAKUJEM

Ako je do pre dve nedelje neko sumnjao da Savo Manojlović i inicijativa “Kreni-promeni” mogu bilo šta da urade, sada su ulozi skočili dotle da se čini da OVO može da preokrene političku situaciju u Srbiji. Silan svet je u subotu poslušao poziv ovog i drugih aktivista, izlio se na ulice, pokazao da je razumeo poziv, poruke i zahteve. Broj prisutnih bio je verovatno petostruko veći u odnosu na nedelju pre toga.

“Opasnost” da ne bude sledećih protesta leži u dve stvari: promenjenoj taktici vlasti i nemogućnosti da se oni koji protest vode dogovore oko toga šta je taktika a šta strategija. Nije se radost od subote utišala – što zbog masovnosti protesta, što zbog toga što nije bilo nasilja – a već su se javile pukotine u odnosima vođe kampanje Sava Manojlovića i dela opozicije okupljene oko “Zajedno za Srbiju” Nebojše Zelenovića i “Ne davimo Beograd” Dobrice Veselinovića. Iz ovog je pravca u nedelju prepodne stigao novi set zahteva: da se donese odluka da u Jadru neće biti nikakvog rudnika ni za koga i da se Olivera Zekić izbaci iz REM-a zbog javnog vređanja učesnika protesta.

Ovo je trebalo da znači kako se prave uslovi da se osigura trajanje protesta, valjda do izbora ili bar do početka formalne izborne kampanje, što iz perspektive političkih organizacija izgleda sjajno. Ovakav stav Zelenovića nije dugo opstao, ali to ne znači mnogo za “opštu stvar”. S druge strane, nikada niko nije toliko “odskočio” za kratko vreme kao Savo Manojlović. Ipak, njegov javni uzlet se meri više percepcijom javnosti na društvenim mrežama nego nekim objektivnim i kvantitativnim merilima. To je i posledica očaja zbog nepostojanja snažne opozicije, dehumanizovanja njenih lidera i sklonosti tog dela javnosti da čezne za brzim rešenjima iz kesice.

Manojlović za sada stoji na zemlji. On i njegovi saborci iz ekoloških organizacija iz Loznice i okoline na meti su medija i društvenih mreža, a do juče su živeli svoj “običan život”. Od njih se sada traže stavovi, očekuju odluke, zahteva da ne pokleknu, budu otporni i donesu pobedu za celu Srbiju.

Sličan pritisak pre koji mesec osećao je i Aleksandar Jovanović Ćuta. Danas izgleda kao da se ljudi više ne sećaju ni Ćute ni onoga što je on uradio na Staroj planini: dao je slogan, parolu, iza koje su se svi naređali, a to je da “se borimo za vazduh, vodu i zemlju” i da “dižemo ekološki ustanak”.

Ovi lomovi posledica su nestrpljenja izazvanog dugogodišnjim frustracijama i mogu da upropaste mobilisanu energiju i ubiju proteste. Opet, ponuda vlasti da promeni zakone i pristanak na to bez plana kako energiju politički materijalizovati dovešće do stanja koje će biti još gore nego što je danas – sa još više vlasti u Vučićevim rukama, još većom represijom prema neistomišljenicima i još manje mogućnosti da se Srbija vrati na neki demokratski i uređeni kolosek. To je ono o čemu treba da razmišljaju i aktivisti i oni u opoziciji.