Jedno treba reći: Adel je snimila svoj Blue, 50 godina nakon što je to učinila njena umetnička pramajka Džoni Mičel. U redu, Džoni je imala koju godinu manje kad je 1971. izašao ovaj njen stvaralački tour de force. I sama novopečena majka, ophrvana osećanjem krivice, odbegla od svog čuvenog ljubavnika Grema Neša da sreću i smisao života potraži preko okeana, u mitskoj Grčkoj, te vrativši se nakon ove svoje sezonske, ali prosvetljujuće odiseje natrag, da postane ona Džoni – razaznajete li ženski obrazac? Nakon pola veka, milionski tiražna Adel ispoveda se svom malom sinu Anđelu i sebi, po sopstvenom priznanju, pokušavajući da razume kako se dogodilo da je kao tridesetogodišnjakinja morala kompletno da rekonstruiše svoj život, uzimajući rad na novom albumu kao vrstu terapije isceljenja, što je preraslo u pravu misionarsku borbu za svaku skrhanu žensku dušu na ovom svetu. Njeno putešestvije, za razliku od onog Džoninog, odvijalo se uglavnom unutar sebe, ali je po bogatstvu zahvaćenih žanrova i broju pažljivo probranih saradnika, ono neka vrsta hodočašća sopstvenoj ženskosti i neophodnosti da kao ljudsko biće oseti radost i nesputanost. Obe dive prave su naslednice majke Meri Šeli, rane feministkinje i autorke Odbrane prava žena – Meri Vulstonkraft. Zato se Adelin aktuelni album 30, ispod svih svojih pop glazura, može smatrati pločom koja presudno osnažuje femininost u dve hiljade dvadesetim, bez i malo lažnog stida i sličnih malograđanskih gluposti. Baš kao i Blue.

Ploča 30 prekretnica je u Adelinom životu: sada je ona dovoljno stasala devojka, koja je već i te kako konzumirala brak, iskusila majčinstvo i, konačno, preživela raspad veze što ju je na izvestan način definisala, da je odmah zatim raznese u paramparčad. Za razliku od Bili Ajliš, koja je i dalje devetnaestogodišnja klinka – Adel nastupa ovde kao zrela persona, sa iskustvom i autoritetom: to je unapređuje umetnički, ali na izvestan način i stavlja u poziciju autsajdera i pravog odmetnika što ne igra na sigurno. Kako velika zvezda poput nje izlazi na kraj sa svojim još uvek mladim godinama i enormnom slavom (novi album momentalno se popeo do broja 1 u bar 20 zemalja, odmah pošto je objavljen!), rastankom sa ljubljenim mužem naočigled cele planete, te uspostavljanjem bliskosti sa svojim malim detetom, uzimanjem najzad profesionalnog i privatnog života u svoje ruke i pokušajem da na ozbiljan način redefiniše sebe kao ženu, majku i autorku, čineći ne baš male muzičke rizike u tom svetom trojstvu, i još se otvarajući za moguću novu ljubav pride – sve to pronalazimo na albumu 30, bilo naglas ili uvijeno u sedam soul velova. Ali, iskreno do koske.

Ima nečeg zarazno prostodušnog u velikanki Adel. Ne možete je odbaciti kao tek neki visoko-profitabilni proizvod jer njeno veoma telesno prisustvo – čak i ako se poslednjih meseci prikazuje u obličju savršeno skrojene zavodnice – demantuje svaku blaziranost. Adel je poput svakog od nas – osećajna, pomalo i razočarana cura, što je iskusila udarce u životu, mamica luda za svojim sinčićem, odvažna poslovna dama, pouzdana prijateljica i ljubavi predana žena. Naravno da je Adel slušala Kerol King i Džudi Garland, Marvina Geja i Dasti Springfild, Džefa Baklija, Etu Džejms, Elu, Ejmi, Eni, Šinejd, Selin, Pink, čak i Spice Girls. Njena izražajna duša zato je i bela i crna. Jer, stvarni život nema boju kože. Ali…

Kao što ni Džoni Mičel nije pevala o jeftinim razlozima za raskid – jer nikad zapravo nije stvar u prevari i svađama, nego u jednom dubljem nesporazumu duša i nemoći da provališ kud li se dede tvoja sopstvena slobodna teritorija i uzajamno telepatsko razumevanje davnih dana – tako i Adel na 30 sve vreme govori o nemiru u sebi, i nemogućnosti da do kraja razume šta se tačno unutra zbilo, premda je tako jednostavno moralo biti. Počev od graciozne i uzvišene uvodne Strangers by Nature, kao iz nekog starog perfektnog mjuzikla, koju otvaraju stihovi: “I’ll be taking flowers to the cemetery of my heart”, da bi se nastavilo impresivnim hitom Easy on Me, sa sumornim razjašnjenjem bračnog kraha: “There ain’t no gold in this river/That I’ve been washin’ my hands in forever/I know there is hope in these waters/But I can’t bring myself to swim/When I am drowning in this silence/Baby, let me in”, na kraju ove trijade koja udara u pleksus, stoji neočekivana My Little Love, u kojoj se konačno obelodanjuje da Adel na svom albumu ne otvara dušu pred bivšim mužem, najboljom drugaricom ili prosto svetom obožavalaca – već pred svojim malim detetom. Njeni šmrcaji, ridanje i izjave koje u vama prouzrokuju nelagodu, jer se osećate kao da prisluškujete nečiji privatni telefonski razgovor, dodatak su verizmu ploče, uhvaćenom ovde u njegovom najsirovijem stanju, direktno iz kasapnice stvarnosti.

U kritikama potcenjena, rokerska Can I Get It dolazi nakon kratkog niza naizgled nehajnih numera u najmodernijem gradskom duhu, sa onom neobjašnjivom lakoćom sa kojom jedino Adel danas može da praktikuje svoje neverovatne vokalne veštine (Cry Your Heart Out, Oh My God). Pomenuta Adelina saradnja sa švedskim maestrima-producentima Maksom Martinom i Shellbackom, otkriva ranjivu, ali herojski odlučnu Adel. Ni traga sentimentalnosti ili kolebljivosti nema u njoj, jer Adel dominira svojim ubeđenjem poput božanstva što odbacuje sve supermoći, samo da postane voljeno. Tačka.

U daljem toku albuma 30, još više prigrljujete ideju o povezanosti sa Blue. I Drink Wine na momente zaliči na A Case of You, a da ne možete ni da obrazložite zašto, da bi To Be Loved ponovo vratila misao na Džoninu River. All Night Parking, sa neodoljivim semplom klavira Erola Garnera, još dublje uvlači viziju najnovije Adel u drevnu i blistavu prošlost džez panteona, da bi Woman Like Me nastavila da njenim, za mrvicu prepuklim glasom, i dalje golica tu starinsku žicu u vašoj blaženoj mašti. No, ljubav je igra, zakucava na kraju vašu razneženost Adel, zazivajući ponovo onu kvintesenciju čarobne muzike iz starih filmova, ali bez falsifikovane nade da će glavna glumica preživeti i nadvladati svako iskušenje. Ovo je rečju Adelina verzija raja u koji najstrpljiviji svakako stižu, gde se svaka ljubav iz srca računa, a rane ne zaceljuju baš odmah, iako se obećanje milosti ukazuje negde u daljini, na kraju puta, ne i nadohvat ruke. Čista istina.