Svet

Tri decenije od raspada SSSR (III)

ČOVEK KOJI ĆE STAVITI TAČKU: Mihail Gorbačov

Pobuna protiv samoubilačkog neznanja

Rimski klub se prvi pobunio protiv samoubilačkog neznanja o ljudskom stanju. U oktobru 1972. u Londonu je osnovan Međunarodni institut za primenjenu sistemsku analizu (IIASA) koji je blisko sarađivao sa Rimskim klubom. IIASA je postala mesto susreta naučnika iz različitih zemalja i proizvodila važne studije u različitim oblastima, uključujući klimatske promene, energiju i poljoprivredu

Tek 15. avgusta 1966. godine u Moskvi je stavljena poslednja tačka u “ugovoru veka”, čime je počeo najveći projekat druge polovine prošlog veka. Fabrika, koja je kasnije nazvana AutoVAZ (Volžskij avtomobilni zavod), počela je sa radom u septembru 1970. VAZ je tada bio najveća fabrika automobila na svetu koja je godišnje proizvodila 1.200.000 automobila.

Godine 1964. italijanski biznismen Aurelio Pečei je dobio ponudu da postane predsednik Olivetija, ali je on imao druge planove. Došao je u kontakt sa međunarodnim konzorcijumom bankara koji je imao za cilj da podrži industrijalizaciju u Latinskoj Americi (ADELA). Njegovi osnivači su bili dvojica američkih progresivnih senatora Džejkob Dževic i Hjubert Hamfri. Kada su Pečeia pozvali da održi glavni govor na španskom na prvom sastanku grupe 1965. godine, započeo je niz slučajnosti koje su dovele do stvaranja Rimskog kluba.

Pečeijev govor privukao je pažnju tadašnjeg američkog državnog sekretara Dina Raska, koji ga je preveo na engleski i delio na raznim sastancima u Vašingtonu. Sovjetski predstavnik na godišnjem sastanku Savetodavnog komiteta Ujedinjenih nacija za nauku i tehnologiju (ACAST) Džermen Gvišijani pročitao je govor i bio toliko oduševljen da je odlučio da pozove autora na privatni razgovor u Rusiju.

I Vašington je pozvao Pečeija, pa je krajem 1966. godine držao predavanja o onome što je nazvao “Zahtevi 1970-ih za savremeni svet” u kojima je razmatrao probleme koji još nisu bili tako očigledni kakvi će postati kasnije: globalna međuzavisnost, opasnost od predstojećeg pogoršanja globalnih makroproblema, kao i nedopustivost zamene takvih problema neposrednim potrebama koje nisu u korelaciji sa holističkom i sveobuhvatnom slikom promena koje se dešavaju. Pečei je sada imao snažnu poziciju u Beloj kući, jer je Hjubert Hamfri postao potpredsednik SAD.

SOVJETSKI INSTITUT PO AMERIČKOM MODELU

Veliko je iskakanje iz tadašnje atmosfere bilo Pečeijevo zalaganje da se u rešavanje ovih sistemskih problema uključe i komunističke zemlje. Bilo je to nešto što je u Gvišijanijevim ušima odmah zazvučalo kao poziv na izlazak koji se ne odbija. Pečeija je u to još više uverila poseta SSSR 1967. i boravak u sibirskom naučnom centru Akademgorodoku, u kome su veoma mladi naučnici radili na planiranju razvoja SSSR i Sibira.

U isto vreme je išla akcija osnivanja zajedničkog sovjetsko-zapadnog instituta. Nacrt instituta su pripremili stručnjaci američkog neprofitnog Centra za globalne politike (RAND) koji je osnovala kompanija Daglas Erkraft. Institut je u mnogo navrata opisan kao “međunarodni RAND”. Zanimljivo je da činjenica da je RAND bio jedan od ključnih centara za vojna istraživanja SAD kao da nije smetala Sovjetima. Naprotiv, shvatili su koliko je RAND dobar model.

Mnogi izvori otkrivaju da je RAND inspirisao sovjetske naučnike i kreatore politike, što svedoči o zapažanje Odri Volfea o prilično ujednačenim vrednostima koje zastupaju američki i sovjetski vojnoindustrijski kompleksi. Sledeći RAND-ov primer, institut Istok-Zapad dozvolio je mogućnost izvođenja industrijski orijentisanih istraživanja, ali je naglašeno da istraživanja sa direktnim vojnim primenama neće biti omogućena na Institutu.

Zauzvrat, fizička lokacija instituta morala je dodatno ojačati sliku političke neutralnosti. Izveštaj RAND-a preporučio je lociranje Instituta u nekoj zemlji koja nije pripadala ni NATO-u ni Varšavskom paktu, koja je bila ne samo “industrijalizovana”, da bi mogla da obezbedi adekvatne standarde, već i “privlačna”, odnosno centralno locirana, politički stabilna i otvorena za naučnike iz svih režima.

KLUB ZA REŠAVANJE TEŠKOĆA ČOVEČANSTVA

U svom dopisu Henriju Kisindžeru o njegovom sastanku sa Gvišijanijem, Bandi je opisao buduću IIASA kao “institut naprednih metodoloških studija” koji bi se bavio “relativno apstraktnom analizom sistema”. Dogovorene su konsultacije sa vodećim naučnicima američkih organizacija koji su opisani kao “najbolji dostupni umovi”. Dovoljno je reći da je prvi direktor instituta Hauard Rejfam na poziv Harvarda formirao čuvenu Školu upravljanja. Za Sovjete je bilo važno da se budući rad instituta fokusira na kompjutere i matematičko modelovanje.

Ipak, bilo je dosta preklapanja između Instituta Istok-Zapad i Rimskog kluba: Gvišijani i Aleksandar King iz OECD-a bili su članovi Rimskog kluba, a Pečei je igrao ulogu posrednika u pregovorima o osmivanju Međunarodnog instituta za primenjenu sistemsku analizu IIASA. On je organizovao neformalan sastanak između dva glavna pregovarača: Bandija i Gvišijanija. Njihov sastanak je održan decembra 1968. godine u Beču i imao pozitivne rezultate. Tada su njih trojica izložili projekat IIASA, principe njegove organizacije i funkcionisanja i poslali dokument na razmatranje ostalim učesnicima.

Sledeći sastanak bio je u Moskvi u junu 1969. Nije mnogo postignuto dok Gvišijani i Bandi nisu otišli u šetnju u šumu, gde su se dogovorili o tri veoma važne stvari. Gvišijani je predložio da engleski bude zvaničan jezik instituta, da direktor bude Amerikanac, a predsednik Saveta iz Sovjetskog Saveza i da institut bude smešten u Velikoj Britaniji, zbog glavnog naučnog savetnika britanske vlade ser Solija Cukermana.

U isto vreme, Pečei je produžio i svoj projekat. Ubedio Anjeli fondaciju da finansira dvodnevni sastanak oko 30 evropskih ekonomista i naučnika na Accademia dei Lincei u Rimu 7–8. aprila 1968. godine. Cilj sastanka bio je da se razgovara o idejama Pečeija i Kinga o globalnosti problema sa kojima se čovečanstvo suočava i o neophodnosti delovanja na globalnom nivou. Sastanak nije uspeo, delom zbog teškoće učesnika da se fokusiraju na daleku budućnost.

Nakon sastanka održano je neformalno okupljanje nekoliko ljudi u Pečeijevoj kući, među kojima su bili Erih Janč (jedan od velikih metodologa studija planiranja), Aleksandar King, Hugo Timan, Lauro Gomes-Filjo, Žan Sen Geurs i Maks Konstam. Prema Kingovim rečima, u roku od sat vremena odlučili su da sebe nazovu Rimskim klubom i definisali tri glavna koncepta koji su od tada formirali razmišljanje kluba: globalna perspektiva, dugoročni skup isprepletenih problema koje su nazvali “problematičnost”. Iako je sastanak u Rimu bio sazvan imajući na umu samo Zapadnu Evropu, grupa je shvatila da se bavi problemima mnogo većeg obima i složenosti – ukratko, “teškoćama čovečanstva”. Bilo je mesta i za socijalističke zemlje i za Sovjetski Savez.

AVANTURA DUHA

Sećajući se razgovora sa Pečeijem, Gvišijani je napisao: “On me je stalno ubeđivao u potrebu sovjetskog učešća u radu Rimskog kluba. U potpunoj saglasnosti s njim, zabrinuto sam razmišljao kako teško ćemo doneti formalnu odluku o tom pitanju. Prvo smo se o tome dogovorili bez formalnog odluke. Pošto ovo nije zvanična organizacija, već klub, biću aktivan u granicama svojih ličnih mogućnosti i nadležnosti.”

Tako je počelo ono što je Pečei nazvao “avanturom duha”. Voleo je da kaže: “Ako Rimski klub ima ikakve zasluge, to je što je bio prvi koji se pobunio protiv samoubilačkog neznanja o ljudskom stanju.”

U oktobru 1972. u Londonu je održana međunarodna konferencija s predstavnicima 15 država, a na toj konferenciji osnovan je Međunarodni institut za primenjenu sistemsku analizu (International Institute for Applied Systems Analysis, IIASA) koji je tesno sarađivao sa Rimskim klubom. IIASA je postala mesto susreta naučnika iz različitih zemalja i obezbedila je povezivanje naučnog sveta, proizvodeći važne studije u različitim oblastima, uključujući klimatske promene, energiju i poljoprivredu.

KNJIGA KOJA JE MENJALA SVET: “Granice rasta”

Tako je pod nadzorom Denisa Medouza grupa od 17 istraživača u različitim disciplinama iz nekoliko zemalja napravila 1972 prvi izveštaj Rimskog kluba “Granice rasta”. Od tada su prodati milioni primeraka ove knjige prevedene na preko 40 jezika. To je do danas ostao naslavniji, najtraženiji i najuticajniji izveštaj koji je ikada jedna grupa stručnjaka objavila, sve do danas.

Zahvaljujući tom izveštaju Rimski klub je ostvario ogroman uticaj na generacije naučnika koji su se bavili globalnim, ekološkim i razvojnim pitanjima i doktrinama. Klub je direktno uticao na pojavu i evoluciju Svetskog ekonomskog foruma u Davosu koji danas važi kao najeminentnije stecište svetske elite koja se bavi opštim pitanjima sveta i čovečanstva. Zvanična istorija Svetskog ekonomskog foruma ostavlja utisak da je originalni koncept izum Klausa Švaba. Ali, Švab veliki svoju ideju u velikoj meri duguje Pečeiju i Rimskom klubu.

Rimski klub je imao dalekosežni uticaj i na sovjetske političare u usponu na srednjim nivoima partijske nomenklature tokom 1970-ih i 1980-ih godina. Jedan od njih, prema navodima najbližih saradnika, bio je i Mihail Gorbačov. On je zahvaljujući bliskosti sa Jurijem Andropovim čitao radove Rimskog kluba dok je još bio partijski rukovodilac u Stavropolju.

(Nastavak u sledećem broju)

Iz istog broja

Intervju – Frančeska d’Aloja i Edoardo Albinati

Nema invazije izbeglica na Evropu

Momir Turudić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu