Dva pozorišta iz Beograda i Zagreba napravila su zajedničku predstavu, a dok je gledate, možda ćete primetiti da deo glumačkog ansambla govori ijekavicom, a deo ekavicom. To na prvi pogled deluje neusaglašeno i čudno, ali kako izvođenje odmiče uviđamo da to ima jedan dublji, politički smisao.

U komadu Kamen Marijus fon Majenburg prati istoriju Nemačke u 20. veku kroz priču o jednoj kući, tri porodice i jednom kamenu. Godine 1935. jevrejska porodica na brzinu prodaje kuću nemačkoj porodici bliskoj nacistima i beži sa dva kofera. Godine 1945. u grad ulazi sovjetska vojska. Porodica bivšeg naciste uspeva da izađe iz grada, 1953. godine, takođe sa koferima i beži u Saveznu Republiku Nemačku. Na njihovo mesto se useljava druga nemačka porodica koja prihvata da živi pod novim režimom. Godine 1993. porodica iz Zapadne Nemačke se vraća i izbacuje porodicu iz Istočne Nemačke uz tvrdnju da je to njihova kuća koja im je bila oteta. Ali kome kuća stvarno pripada, odnosno čiji je ona dom? Onih koji su je sagradili (jevrejska porodica)? Onih koji su je kupili (nemačka porodica bliska nacistima)? Ili onih koji su u njoj najduže živeli (socijalistička nemačka porodica)? Tajnu krije kamen koji je nekada neko besno bacio na dom. Marijus fon Majenburg fabulu svog komada gradi fragmentarno – iz 1993. skače u 1935, pa ponovo u 1993, pa 1978, 1945, 1953… Idući napred-nazad, on nam otkriva kako su akteri zapamtili da se nešto desilo, kako se to stvarno dogodilo, kakve je to posledice izazvalo i kako akteri sa tim pričama i njihovim uzrocima i posledicama žive. Zato što su fragmentarnom dramaturgijom uzroci i njihove posledice stavljeni jedni pored drugih – praktično sučeljeni (iako ih dele godine, pa i decenije), niko od aktera drame ne mora ništa da objašnjava već vode jednostavne naturalističke dijaloge o ljuljaški, porcelanu, rododendronu i kamenu, u kojima se trude da od sebe samih i svojih bližnjih sakriju istinu. A istina je surova, nemilosrdna i samo jedna: takozvani mali čovek u doba velikih društvenih previranja je akter koji pokušava da izvuče korist za sebe. Zbog toga ponekad završi pod točkovima istorije, ali stepen njegovog stradanja ne mora biti srazmeran šteti koju je drugom naneo, niti će “kazna” nužno doneti satisfakciju oštećenima. Istine i pravde u svetu ima samo onoliko koliko se sami za njih izborimo – tačno toliko, ni više ni manje od toga.

ISTINE MRTVIH SU TU

Patrik Lazić je imao punu svest o tome kakav sjajan pozorišni komad postavlja i svoj rediteljski koncept je gradio iz komada. Komad je praktično bez didaskalija (osim kada kratko opisuje fizičku radnju lika) i jedino je na početku svake scene brojem naglašeno u kojoj godini se radnja dešava. Sve scene su kratke i vrlo brzo se smenjuju. Scenograf Vesna Popović je prostor osmislila kao praznu stepenastu površinu koja se postepeno spušta ka publici. Tik ispred publike, na rampi, stoji zemlja koja predstavlja baštu u kojoj je zakopan kamen. Svaki od nivoa može da predstavlja jednu od soba kuće. Zato što je prostor prazan (na sredini je samo jedan sekreter sto), svaki prostor može biti ono što lik kaže da on predstavlja i da izgleda onako kako lik tvrdi da izgleda – zahvaljujući tome veoma lako i brzo idemo iz jedne kratke scene u narednu. U pozadini je veliko platno na kome se prikazuju godine kada se scena događa i junake iz te scene u pozi i kostimu koji jasno ukazuju na epohu, koliko u tom trenutku svako od njih ima godina i kakav je odnos likova prema političkoj situaciji u datom trenutku. Glumci igranje svake scene počinju od emocije koju smo videli na platnu i dalje je razvijaju. Kostimi (kostimograf Marta Žegura) imaju dozu opštosti (tako da mogu pripadati svim epohama), a ponekim detaljem ili načinom na koji ga glumci nose ukazuju na promenu odnosa. Svi glumci su sve vreme na sceni i na neki način su nemi svedoci koji jednim gestom, osmehom – sa pozicije trećeg (tj. onog o kome se govori u sceni) komentarišu dešavanje ili pak namerno ignorišu scenu čime ukazuju na suštinsko odsustvo važne osobe. Na taj način Patrik Lazić nam potvrđuje da su i živi i mrtvi i njihove istine tu, pitanje je samo da li smo spremni da to sebi priznamo. Jedina bitna rediteljsko-dramaturška (dramaturg je Katarina Pejović) intervencija u odnosu na tekst drame je sam kraj. Naime, Majenburgov komad ima otvoren kraj. Reditelj dograđuje kraj: video-radovi Jelene Tvrdišić koji su diskretno pratili radnju u predstavi sada se jako intenziviraju. Fotografije aktera se stapaju sa dokumentarnim fotografijama koje su svedočanstvo događaja u kojima su junaci učestvovali. Čujemo rečenicu koja ne pripada tekstu drame, ali koja pravi rezime svega što smo videli: “Samo društvo, zajednica koja je u stanju da ispriča priču, proizvede mit, ima perspektivu, može da opstane.” Dakle, ljudi konstruišu svoje priče da bi uz pomoć njih konstruisali svoj život, a te priče daju u životu rezultat koji vidimo na dokumentarnim fotografijama napravljenim tokom Drugog svetskog rata i na njegovom kraju. Ovim postupkom predstava dobija efektnu završnicu.

IZA MASKE NEVINOSTI

Mirjana Karanović igra Vitu, suprugu naciste Volfganga (Dado Ćosić), majku gospođe Hajdrun (Nataša Marković) i Haninu (Iva Ilinčić) baku. Vita na početku komada izgleda kao da je dementna starica. Tokom komada shvatamo da je njen osnovni životni princip potiskivanje, svesno zaboravljanje i zanemarivanje svega onoga što bi joj smetalo da sebe i svoga muža prikaže kao žrtve istorijskih okolnosti iako su se njih dvoje kad god su mogli i koliko god su mogli okoristili okolnostima. Psihologiju tih lažljivih, pritvornih žena koje svoju ogromnu i bezobzirnu grabljivost skrivaju iza maske neukosti, nevinosti, čak i gluposti, Mirjana Karanović je savladala do savršenstva. Kako ona čuje ono što hoće da čuje, a ne razume ono što joj ne ide u račun i kako nakon svega ume da složi priču koja bi delovala sasvim logično i istinito da nema svedoka koji znaju istinu! Hajdrun Nataše Marković je ćerka svoje majke. Ona, istina, nije učinila tako strašne stvari – jer istorijske okolnosti joj za to nisu pružile priliku. Međutim, kada se pojavi mogućnost da dobije ono što najviše želi, a to je kuća, iz nje izbije alavost dostojna njene majke. Nataša Marković je igra kao fino vaspitanu, nasmejanu, ljubaznu gospođu koja se odnosi s visine prema siromašnijima i slabijima od sebe, ali kada se naljuti, kada joj se ospori pravo na kuću, iskolači oči tako da vam se čini da bi očima mogla da proguta onoga na koga se ustremila. Iva Ilinčić igra Hanu kao dete koje je to i svojom pojavom i izrazom lica.

Međutim, to dete voli svoju baku i majku. U želji da ih vidi kao dobre ljude, istražuje njihovu prošlost. Njena dečija upornost tera je da do kraja otkrije pravu istinu o svojoj porodici. Volfgang Dade Ćosića je ono što je Muzil nazvao čovek bez svojstava. Jedna bleda ljudska pojava koja je iza sebe ostavila pustoš i kukavno je pobegla od života u strahu od zaslužene kazne. Posebno tešku ulogu imala je Doris Šarić Kukuljica koja je igrala Jevrejku Mice. U sedam-osam kratkih scena u kojima se pojavljuje ona igra ženu koja nastoji da sačuva duhovitost, dostojanstvo i pribranost u trenutku kada gubi svoj dom, a ostatak, praktično dve trećine predstave, ona je nemi svedok onoga što se dogodilo nakon njenog odlaska. Markantna pojava ove glumice čini da njena najsitnija kretnja ili osmeh deluju kao snažan i ubedljiv komentar dešavanja. Mia Melcher igra Štefani koja je bila devojčica kada je prvi put srela Hajdrun i Vitu, koje su se bukvalno ušunjale u baštu 1978. godine da bi nešto potražile u vrtu. Ona ih nije odala jer su joj obećale čokoladu sa zapada. Ona se vraća 1993. godine razočarana praznim obećanjima i povređena jer je proterana iz kuće koja je za nju bila jedini dom. Mia veoma dobro i jasno pravi razliku između dva osnovna stanja svoga lika – dečije nevinosti i razočaranosti odrasle, mlade osobe.

I tako, dok gledamo postavku komada Kamen o (ne)suočavanju građana Nemačke sa učinjenim i prećutanim, u izvođenju glumaca BDP-a i ZKM-a, spontano nam se nameće pitanje koje provejava kroz ovu predstavu kao sneg koji je počeo da pada u noći premijere: da li je ova predstava u stvari o nama? Koliko je kuća ovde oko nas imalo sudbinu kuće iz ovog komada? Da li smo mi ti koji se pravimo da je normalno ono što je krajnje nemoralno? Zašto je ono što bi trebalo da je obično postalo neobično? Da li je u Zagrebu isto toliko neobično čuti ekavicu kao u Beogradu ijekavicu? Da li glumci na sceni govore jednim jezikom jer se očigledno dobro razumeju i mi razumemo njih, ili su u pitanju ipak dva jezika jer se sada različito zovu? Šta je istina? Da li bismo na ovo pitanje mogli da odgovorimo rečenicom Ljubiše Ristića koju iz off–a čujemo na kraju predstave: “Samo društvo, zajednica koja je u stanju da ispriča priču, proizvede mit, ima perspektivu, može da opstane.” Koja je naša priča? Da li je nama dobro u našoj priči? Da li je ona istinita?