Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, saznavši da je njegova voljena Lote Ajzner jako bolesna, znameniti i nezaustavljivi sineasta Verner Hercog, u vidu svojevrsnog pokušaja izvođenja magijskog rituala kako bi se prevarila i zaustavila neumitna smrt, krenuo je peške od Minhena ka Parizu, i iz tog istinskog, ne samo fizičkog napora izrodila se dnevnička proza O hodanju po ledu – Minhen–Pariz 23.11 – 14.12.1974 (preveo Novak Guslov, objavila kuća LOM). U tom činu imamo atipičan pokušaj pregalaštva koje je u potpunosti lišeno autodramatskog solipsizma, dok nam dva istinski vrlo dobra filma sa aktuelnog bioskopskog repertoara, pak, pokazuju kako se unutar zadatog, dakle, i krutog faktografsko-biografskog okvira ipak može izbeći zamka iza koje se krije ta zjapeća tama takozvane zagledanosti u vlastiti pupak, odnosno, kako se iz priča koje se u svom značajnom opsegu tiču stvarnih osoba koje su barem u jednom periodu svog života našle pod žrvnjem instinktivne potrebe da prežive i izbore se sa vlastitim teretom, bremenom sopstvenih neravnina i slabosti, a na putu ka emancipatorskom svetlu obećane slobode (ovog ili onog podtipa), mogu stvoriti filmske povesti koje u krajnjem obliku i zamahu ipak govore nešto više, još jednom nam ukazujući na nužno prisustvo lako uočljive univerzalnosti u svakoj priči čiji autori drže do sebe i vlastitih pripovedačkih i ostalih nauma.

Sa nedvosmislenog holivudskog kraka recentne filmske ponude stigao nam je celebrity biopic (biografski film čiji udarni junak/udarna junakinja stiže iz sveta slavnih i lako prepoznatljivih) Kralj Ričard (King Richard), sasvim zadovoljavajujući rad o ocu teniskih zvezda i fenomena – sestara Vilijams. Ovde je nužno izneti nekoliko jednostavnih faktografskih smernica. Naime, Ričard Vilijams je samouki trener koji je izučavao način igre brojnih vedeta iz tadašnje podele karata u svetu vrhunskog tenisa, nošen vlastitom gotovo pa zadrtom ambicijom i sada već nadaleko poznatim konkretnim planom uspona svojih kćerki ka samom vrhu (a sa krajnje skromne i onespokojavajuće polazne tačke mnogoljudne radničke porodice koja stiže iz manje-više uboge afroameričke četvrti, preplavljene kriminalom, nasiljem i ostalim egzistencijalnim pretnjama). Ovo predznanje, pak, nije neophodno da bi se dala šansa ovom ostvarenju i da bi se uživalo u onome što ono ima da ponudi (a pruža dosta toga valjanog, pri tome dosledno poštujući svoju zacrtanu onovremenost i klasicistički pristup dominatnim izrazima i zahvatima kada je reč o biopcima/biografskim filmovima), jer Kralj Ričard sve to temeljno i pregledno prikazuje, a reditelj Reinaldo Markus Grin u ovom svom tek trećem dugometražnom radu (u deset godina bavljenja filmskom režijom) brižljivo predočava i potreban kontekst, i same biografske stavke, i referentne tačke potrebne za precizno pozicioniranje ove ipak prilično tipske i tipski utemeljene priče o putu ka uspehu, naravno, ako se barem u izvesnoj meri premoste vlastite nedostatnosti na planu karaktera i ako se donekle zauzdaju sdopstveni instinkti koji, kako to obično biva, znaju da zaslepe i odvedu put pogrešnog skretanja.

ZADRTOST I DESPOTIZAM

Kralj Ričard pripada korpusu tzv. filmova sredine puta i to nijednog trenutka ne biva ni najmanje upitno; ovo je neprikriveni holivudski biopik koji se pravolinijski kreće ka zadatoj meti, a reditelj i ostali deo ekipe nas podseća da je i u svetu neprekidnih, a često i blefersko-improvizatorskih postpostmodernih poriva na tom polju jednostavnost i dalje sasvim legitiman i podatan viši, krovni koncept. Zanimnljivo je primetiti da se Reinaldo Markus Grin upravo u tom aspektu u slučaju Kralja Ričarda snašao znatno bolje nego u svom drugom ovogodišnjem filmu – Džo Bel, nadahnutom takođe stvarnim ljudima i događajima, a kojim takođe dominira holivudski glumački superstar u samo jednom trenu prepoznatljive pojavnosti i magnetizma – Mark Volberg. Slična je mustra, srodan je temelj, ali Kralj Ričard je naprosto film koji je uspeo u mnogo toga u čemu se srednjački sputan i gotovo pa nerazaznatljiv Džo Bel potklizao. Naravno, Kralj Ričard je, čak i mimo te svoje krovne teme, na prvom mestu, ako ne i isključivo, film Vila Smita, koji tumači naslovni lik. Smit ovom svojom rolom, a u filmu nad kojim je zadržao i čvrstu producentsku kontrolu, trasira put ka makar oskarovskoj nominaciji, i to je i ovoga puta i u ovom konkretnom slučaju neporecivo legitiman cilj. Ima tu prenaglašene ekspresivnosti, ima tu i manirizma (doduše,većim delom sputavanog s ove strane prihvatljivog), ima tu i potrebe da se (nanovo) zablista, da se možda i bespotrebno poentira (a što sve dodaje gabaritu, odnosno, ne baš nužnoj krajnjoj minutaži od bezmalo dva i po sata), ali to jeste ono što Američka filmska akademija nekako već u samom zametku svake trke ama baš svake zime i očekuje od svojih vrlih aspiranata.

Ipak, mora se jasno i glasno istaći da upravo pomenuto na koncu jeste funkcionalan deo celine, da jeste ono što Kralja Ričarda s pravom katapultira put više lige, put domena ponajboljih studijskih filmova iz ponude ove godine na samom izmaku. Sa druge strane, zanimljivo je do koje je mere postignuta upečatljiva i skladna rima između te Smitove na mahove razmetljive glumačke kreacije i samog lika Ričarda Vilijamsa, koji će mnogi, pritom ne pogrešivši u značajnijoj meri, doživeti kao ne baš prijatnog protagonistu ove, dakle, svakidašnje priče o borbi za sam vrh ali nesvakidašnjih krajnjih postignuća – Ričard Vilijams je bučan, lajav, isključiv, teške naravi, nesklon saradnji i suštinskom dogovoru pa i na tom porodičnom, mikroplanu, uprkos lako uočljivom šarmu krije jasne naznake autoritarne zadrtosti i despotske želje za dominacijom uvek i svugde, dok širi okvir ostaje unutar čak i nama ovde dobro znanog (a sa samog vrha) svako malo praktično i na nos trljane anglosaksonsko-protestantske radne etike i prateće joj vere u moć novih i novih pokušaja ka istom cilju. Osim toga, Kralj Ričard ima da ponudi i (doduše, nimalo iznenađujuću) preciznu i finu rekreaciju ere, krajnje učinkovit prikaz same teniske igre, koja nije nužno filmična per se, kao i nekoliko vrsnih epizoda (ovo se prevashodno odnosi na ono što su u važnim rolama pokazali Ondžone Elis i Džon Berntal, koji su hrabro pružili kontratežu Smitovoj pojavi, možda čak i izborivši se za to da likovi koje su odigrali budu i prominentniji i upadljivi nego što bi u nekim drugim izvođenjima to mogli da budu).

SPOROVOZNOST I DETALJISANJE

Iako nije reč o potpunoj ili osetnijoj oprečnosti, film Spenser (Spencer), nastao po scenariju mnogouposlenog Stivena Najta, a u režiji Pabla Laraina, jednako preduzetnog i prisutnog na svetskoj filmskoj sceni, ipak pred gledateljstvo stiže sa podosta odlika koje nam daju za pravo da ovaj biografski film koji se tiče prevratničkih dana iz života zlosrećne Princeze Dajane od Velsa podvedemo pod okrilje arthaus filma. Već tu dolazimo do prve zanimljive impresije – naime, Stiven Najt (između ostalog, i kreator serije Peaky Blinders, ali i pisac scenarija za filmove kao što su Eastern Promises, Locke, Burnt..) i narečeni Larain jesu ne toliko očekivan i prirodan spoj; Najt nekako neizostavno sugeriše konsekventnost i u polaznom i u krajnjem izrazu, dok Larain (reditelj filmova Toni Moreno, Ne, Džeki, Ema…) svakako u svest brzo zaziva odanost stilemama sporog filma, posvećenički vernog finesama i svojevrsnoj eteričnosti. I ovaj njihov rad je upravo sve to – sa jedne strane, imamo precizno predočenu faktografiju koja se tiče Dajane i tog vikenda tokom kojeg će prelomiti da se oslobodi okova uloge koja joj nije prijala, niti je bila prikladna onome što je njeno biće zbilja bilo i onome što mu je zaista trebalo, a sa druge i Larainovu sporovoznost, insistiranje na detalju, te brižljivo opisivanje psihičkih i duševnih stanja koja su, inače, katkad prilično teška i neuhvatljiva za uverljivo i kinestetski vredno prenošenje u filmski medij. Taj spoj i do poslednjeg minuta odaje tu jasnu notu začudnosti, ali se istovremeno stiče i utisak da se pokazao svrsishodnim, odnosno, da smo upravo zahvaljujući njemu dobili film koji znatno toga više pruža i koji ima daleko više rezona postojanja nego što je to bio slučaj sa, recimo, potpuno promašem Larainovim filmom Džeki (o Džeki Onazis), koji se pred očima gledalaca brzo urušio pod udarom samodopadljivosti, dosade, ispraznosti i autorskog ubeđenja da mu je ama baš sve dopušteno, pa i jedan takav posve i nepotreban i jalov blef.

Zatičemo u Spenseru i odveć upadljive metaforičnosti, kao i larainovski manirizam, a ima i prenaglašavanja onoga što je gledaocima kristalno jasno (kao, na primer, u delu filma kada Dajani, očito gladnoj slobode i slobode izbora, nakon naređenja “sa vrha”, a pod izgovorom, gle čuda, ljubopitivih i nimalo diskretnih novinara i paparaca, zašivaju teške i neprobojne nadzavese u sobi), uz to, Dajanina otuđenost i taj teški boj koji je u tim danima na potpunoj osami, a opterećena onim što je kruti protokol, vodila sa vlastitim duševnim neuravnoteženostima, dosta brzo postaje datost koju nije nužno stalno potcrtavati. U drugom kraju “ringa” imamo čitav niz kinestetski fino i temeljno izbrušenih segmenata, imamo i to što su mnogi po poviše osnova prepoznali kao omaž klasiku Repulsion Romana Polanskog, imamo izvanredne glumačke kreacije Kristin Stjuart (nanovo izvrsne nakon odlične role u takođe kvalitetnom biografskom filmu Seaberg od prošle godine), Timotija Spola, Seli Hokns i Šona Herisa, neodoljivo jezovit muzički skor Džonija Grinvuda, inače, čestog saradnika Pola Tomasa Andersona… A tu je i zapanjujuće blantantan i smehotresan plasman (sponzorskih) proizvoda u samom finišu filma i to u prilično osetljivom, dramski potentnom i emocijama nabijenom trenutku unutar šire priče, što jeste nepotrebno naružilo ovaj vrlo dobar i svake gledalačke šanse vredan film, a što može da bude povod za neku temeljniju priču o toj pošasti zvanoj product placement, a sa čime jednako nesuptilno i agresivno posežu i ovdašnji sineasti i producenti.