Miloš Starović je menadžing direktor u “Meril Linč”, drugoj najvećoj američkoj banci na svetu, i rukovodi tržištima u razvoju. Živi i radi u Parizu od 2019, bavi se razvojem poslovanja kompanije na području Evropske unije, nakon Bregzita, a karijeru je započeo u britanskoj banci Barklis.

Završivši Gimnaziju “Sveti Sava” u Beogradu kao jedan od najboljih učenika svoje generacije, Starović je 2004. postao stipendista Univerziteta Bokoni u Milanu gdje je završio diplomske i magistarske studije. Potom je doktorirao na Univerzitetu Sent Galen u Švajcarskoj na temi društvene odgovornosti u financijskom sektoru.

Starović za “Vreme” kaže da “odlučno i posvećeno pomaže regionu povezujući pre svega mlade ljude iz celog sveta, stručnjake u svojim oblastima”. Intervju zato započinjemo osvrtom na procese koji oblikuju sadašnjost i budućnost na evropskom i globalnom nivou

“VREME”: Radili ste u Londonu tokom kampanje za Bregzit. Da li vas je iznenadio rezultat referenduma?

MILOŠ STAROVIĆ: Bio sam iznenađen, a možda je razlog tome što sam bio okružen uglavnom ljudima iz sveta ekonomije i finansija. Takođe, možda je to bio i subjektivni osećaj, jer smo mi u Londonu i radili zbog toga što je imao status centra finansijske industrije za blok Evropske unije, na osnovu svog “pasoškog statusa” kojim su finansijske usluge mogle neometano da se izvoze u sve zemlje članice. London je bio najznačajniji finansijski centar, imajući u vidu njegov položaj i tu čuvenu vremensku razliku. Zahvaljujući njoj, radni dan počinje kada se zatvara Azija, a sat vremena pre otvaranja Evrope, pritom pokrivajući prepodnevne sate finansijskih tržišta u Americi. Danas, pet i po godina nakon referenduma, finansijski sektor se rasuo po evropskim metropolama. Zvanične procene konsultantskih kuća kažu da je oko 35.000 poslova premešteno iz Londona, i to pretežno u Pariz i Frankfurt, a donekle u Madrid i Milano. Ta tektonska promena, donekle i demografska, nakon Bregzita se odrazila i van sektora finansija i informacionih tehnologija.

S obzirom na to da se tranzicija post-Bregzit Britanije poklopila sa pandemijom korona virusa, mnogi “doseljenici” su se ili preselili u EU ili vratili u svoje zemlje porekla. Rezultat toga je, o čemu svedoči i statistika, da Britanija prolazi kroz najveći nedostatak radne snage od 1997, pogotovo kada je reč o turizmu i ugostiteljstvu, transportu, građevinarstvu. Kada imate Bregzit koji se poklopi sa pandemijom, zbog koje je ekonomska aktivnost zatvorena veći deo godine, dođete u situaciju da nedostaje oko 100.000 vozača kamiona u četvrtom kvartalu ove godine, što u svakodnevnom životu utiče na isporuke hrane i goriva.

Šta je značio Bregzit za Evropsku uniju i Evropu? Kako u tom kontekstu vidite položaj Srbije?

Potpisivanje Sporazuma o partnerstvu, trgovini i saradnji između Velike Britanije i Srbije u aprilu 2021. pokazatelj je da Britanija nakon izlaska iz EU stavlja akcenat na bilateralne sporazume, ne favorizirajući zemlje članice evropskog bloka. Iako je vrednost našeg izvoza u Veliku Britaniju samo 15 odsto vrednosti našeg izvoza u Nemačku, ta cifra je ipak značajna. Takođe, danas je na policama u Britaniji teže naći hranu iz Italije, Francuske, Grčke, a ukoliko je i ima, znatno je skuplja nego pre Bregzita, te je analizi podložno to da li možemo iskoristiti situaciju i staviti akcenat na strategiju izvoza za one proizvode u kojima smo najprepoznatljiviji, a to je definitivno hrana.

Da li smatrate istinitom dosjetku: “Mi se kao pravimo da želimo ući u Evropsku uniju, a oni se kao prave da nas žele primiti”?

Meni je porazno da kada posetim Srbiju čujem od ljudi moje generacije kako je jedna od najvećih prednosti ulaska u EU mogućnost selidbe i traženja posla u drugoj zemlji članici. Bez obzira na specifičnosti pojedinih zemalja članica, EU je sistem koji je omogućio slobodu kretanja i razmenu ideja u pogledu obrazovanja, poslova i saradnje.

Pokušaću da ulazak u EU dočaram na jednom primeru. Naime, kada želite da upišete Fakultet dramskih umetnosti ili Elektrotehnički fakultet u Beogradu, uprkos svom talentu i napornom radu možete da završite odmah ispod crte, jer je konkurencija velika i lestvica znanja i veština je visoko podignuta. Međutim, sav taj napor koji ste uložili neće biti uzalud, jer ste pripremajući se za prijemni ispit proširili svoja znanja i utvrdili postojeća, tako da već pri sledećem pokušaju možete da budete na listi upisanih. Nešto slično je i sa Evropskom unijom, primili nas ili ne primili, ukoliko mi dođemo do trenutka da dobijemo status kredibilnog kandidata spremnog za ulazak. To znači da smo na tom putu mnogo uradili i da smo kvalitetno društvo, baš kao neko ko nije uspeo da upiše FDU ili ETF pri prvom pokušaju.

Korona je promijenila mnogo toga u suvremenom svijetu. Kako ocjenjujete njen dosadašnji uticaj na globalnu ekonomiju?

Kao što je 11. septembar promenio svet kada je reč o bezbednosti i uspostavljanju novih normi putovanja, kao što je svetska ekonomska kriza koja je kulminirala 2008. promenila fizionomiju finansijskog sektora, tako je korona revidirala dosadašnje standarde u ličnom i profesionalnom životu svakog pojedinca. Smatram da su institucije, poučene pređašnjom svetskom krizom, spremno dočekale turbulenciju u ekonomskom sistemu deceniju kasnije. Lično nisam pobornik teze da je, na duge staze, održiv rad od kuće. Pritom imam potpuno poštovanje za one koji rade od kuće. Upravo smo kroz taj, kako ga zovem, “život na poslu” pre nego “rad od kuće” pokazali da je, zahvaljujući razvoju tehnologija, potpuno moguće održati izuzetnu produktivnost i ostvariti rezultate. Ono što, međutim, nedostaje je socijalna dinamika koja odlikuje organizacionu kulturu bilo kog sistema, da li je u pitanju startap ili velika korporacija, a ta kultura podrazumeva interakciju među ljudima kroz neposrednu razmenu mišljenja, što čini milje kojem želimo da pripadamo.

Govori se mnogo o inflaciji. Na koji način će se ona odraziti na globalnom nivou, ali i u Srbiji?

Poremećaj u globalnom lancu snabdevanja usled pandemije, anemija na tržištu rada koja je rezultirala padom proizvodnje, održavanje ekonomija u jeku pandemije uz stimulaciju privrede, kao i velika potrošnja nakon povratka u normalu, jesu elementi koji zajedno doprinose intenzitetu inflacionog scenarija na globalnom nivou. Takođe, treba istaći jedan fenomen današnjice, a to je stvaranje srednje klase u Kini. Procenjuje se da polovina tamošnje populacije, odnosno nešto više od 700 miliona ljudi, danas pripada kategoriji srednje klase, što je skok od skoro 50 odsto u odnosu na period od pre 20 godina. Kada je reč o podizanju kamatnih stopa, to je udžbenički primer stabilizacije inflacije. Ali, ostaje pitanje do koje mere se može postići željeni efekat, s obzirom na to da usled pandemije imamo kontinuirani poremećaj lanaca snabdevanja, kao i proizvodnju koja je nesrazmerna porastu potrošnje. Kada govorimo o EU, predsednica Evropske centralne banke (ECB) Kristin Lagard je nedavno, tokom Evropskog bankarskog kongresa u Frankfurtu, istakla da se nisu stekli uslovi za podizanje kamatne stope naredne godine u Evropi, s obzirom na to da je koren inflacije na globalnom nivou, te je stoga upitno koliko bi monetarna politika ECB doprinela smanjivanju efekta inflacije, i pritom naglasila da je inflacioni pritisak persona non grata.

U Srbiji je djelovanje kompanije Rio Tinto izazvalo do sad najveće ekološke proteste. Šta bi otvaranje rudnika litijuma značilo za ekonomiju Srbije?

Prema javno dostupnim podacima, Nemačka, Češka i Srbija su zemlje koje imaju najveće rezerve litijuma u Evropi. Portugalski ministar za životnu sredinu u maju je najavio povlačenje projekta u vrednosti od pola milijarde evra, koji je potpisan dve godine ranije. Razlog najavljenog povlačenja je nezadovoljavajući profesionalni pristup, kao i nedovoljne studije o uticaju na životnu sredinu. Evropska unija će morati da premosti paradoks, to jest kako da podrži stremljenje ka održivim ekonomijama, koje koriste obnovljive izvore energije i električne automobile, a i da istovremeno omogući “zeleno iskopavanje”. Ne postoji nijedna razvojna šansa koja može nadomestiti potencijalno uništavanje životne sredine. Klimatska agenda EU predviđa da se bilo kakvi procesi eksploatacije mogu izvoditi isključivo ukoliko je moguće eliminisati svaki vid zagađenja i potpuno zaštititi prirodne resurse. Zato se i u zemljama Evrope proizvodnja ne predviđa narednih nekoliko godina, dok se sasvim ne eliminišu rizici za životnu sredinu i izvrši neophodno uklapanje u klimatsku agendu.

Krajem 2020. Srbija se našla pred energetskim kolapsom. Šta nas čeka u tom kontekstu?

Prolazimo kroz period energetskog šoka. Cene energenata dostigle su rekordne nivoe. Prema procenama MMF-a, ovakav trend se možda neće korigovati čak do sledeće godine. Kako smo tek na početku zime, najveći izazov na globalnom nivou ogleda se u dva aspekta. Prvi je kako da se institucionalno olakša najugroženijim slojevima stanovništva i privredi da podnesu porast cena, koji se odražava na održavanje troškova domaćinstva i proizvodnje. Drugi je kako da institucije zadrže posvećenost agendi investicija u razvoj održivih energija i zelene ekonomije.

U inostranstvu ste ostvarili zaista impresivnu karijeru. Ipak, u stalnom ste kontaktu sa Srbijom. Zbog čega mladi i obrazovani ljudi odlaze iz zemlje?

Ljudi ne odlaze samo zbog životnog standarda, već i zbog želje da budu deo jednog društva koje poštuje individualni doprinos, pogotovo kroz karijeru i profesionalni rad, a istovremeno poštuje različitost. Nije bez razloga to što najveće i najuspešnije kompanije sveta stavljaju akcenat na različitost, jer upravo sinergija tih različitosti dovodi do inovacija, što je neminovno za cirkularnu ekonomiju današnjice. Stoga bih rekao da ljudi odlaze zbog neprocenjivog osećaja dobrodošlice, osećaja poštovanja i mogućnosti postignuća u području za koje su se školovali i gde mogu da trasiraju put za kontinuirano usavršavanje. Lično sam uvek spreman da pomognem regionu, pogotovo kada je reč o povezivanju ljudi na odgovornim pozicijama širom sveta sa ljudima sa ovih prostora. Mislim da sve dok postoji interes naših ljudi u inostranstvu za prilike u zemlji, paralelno sa interesom naših ljudi u zemlji da se povežu sa ljudima iz inostranstva, postoji nada da će jednoga dana priliv nadjačati odliv mozgova. Na primer, kada je reč o zemljama Centralne i Istočne Evrope, koje su članice EU, svedok sam, i iz svog okruženja, talasu povratka intelektualaca u Poljsku, Mađarsku i Hrvatsku. S obzirom na stadijum razvoja digitalne ekonomije današnjice, skoro da nije važno u kojoj zemlji Evropske unije živite, ali je svakako neprocenjiv osećaj da možete doprineti višem cilju podneblja odakle vodite poreklo.

Da li ste spremni da se uključite u javni život Srbije i na kakav način? Ako jeste, postoje li preduvjeti?

Ne bežim od toga, a svakako jedan od najvećih izazova u budućnosti u regionu poput našeg je zapravo to da se pravi ljudi nađu na pravom mestu. Uvek se ozarim kada upoznam naše ljude u rasejanju, kada vidim opseg kultura u koje su se integrisali, jezike koje govore poput maternjeg, poštovanje koje uživaju u području svog rada i društvu u celini. Ne mogu reći da postoji neka zvanična sprega koja okuplja te mlade generacije, obično su to inicijative kroz verske zajednice, kulturna društva i klubove.

Veliki rizik je da naši ljudi koji su se rasuli po svetu, pritom mislim na generaciju koja je rođena osamdesetih i koja nema egzistencijalnih problema, vrlo dobro zarađuje svojim radom, izgube interes za prilike u zemlji i regionu. Ukoliko se to desi, postaćemo anemično društvo, i to bi bila neprocenjiva šteta, pogotovo za tu generaciju koja ima istorijsku šansu za regionalno povezivanje. Političke strukture mogu imati kontinuitet, mogu se menjati i obnavljati, ali je angažovanost stručnih ljudi na strateškim pozicijama neupitna i predstavlja imovinu neprocenjive vrednosti. Postoje primeri iz mog okruženja, pogotovo u Grčkoj i Hrvatskoj, gde su ljudi rođeni tokom osamdesetih godina, bez obzira na političke prilike u tim zemljama, u kontinuitetu konsultovani i uključeni u proces odlučivanja kada je reč o pitanjima od strateškog značaja.