Besmisleno je stepenovati besmisao. Reći, na primer, da je neki postupak još besmisleniji od postupka koji je već prepoznat kao besmislen (okititi grad u septrembru mesecu kako bismo se temeljno pripremili za doček Nove godine) – logička je greška: neki postupak je smislen ili je besmislen, ne može biti i besmisleniji (iako, s druge strane, može biti smisleniji, dakle bolji). Ipak, neuki vladari Srbije, odmetnuti od civilizacije i logike, postižu upravo čudesne rezultate na terenu lišenom smisla: kad god pomislimo da nas ničim više ne mogu iznenaditi, da su iscrpeli sve resurse besmisla, da je besmisao, poput žučne kese ispunjene kamenjem, dostigao tačku pucanja, oni se dosete sebe i radosno dodaju još jedan kamičak tamo gde je već sve popunjeno sumanutim i štetnim zamislima i postupcima. Ta nas okolnost uvek iznova podseća da je rezervoar besmisla neiscrpan, a da je naš zadatak da uvek iznova ukazujemo na ogrešenja o logiku, dobar ukus i stvarnost uopšte.

Ideja beogradske vlasti o organizovanju dočeka nove 2022. godine, ispaljena s jurodivim ponosom, riznica je besmislenih motiva, sukus ove neuke vlasti. Dakle, naum da se obesmisli nekadašnji centar grada ukotvljen na Trgu Republike i premesti u nakazni Beograd na vodi, zahteva ideološki sadržaj i ideološku nadgradnju: zbog čega je bolje da centar bude tamo, a ne drugde. U savremenim evropskim gradovima obično je simboličko i prostorno središte grada okupljeno oko Trga republike u slavu republikanskom uređenju koje, kako svedoči tradicija stara 2500 godina, obezbeđuje najviši stepen slobode građanima. Problem naše neuke vlasti je, međutim, što je ona, po svojoj suštini, falsifikatorska i eklektička, te ne stoji ni na kakvoj "velikoj priči" (grand recit) koja bi mogla da opravda takvo radikalno preuređenje fizičkog i simboličkog prostora Grada.

U nedostatku "velike priče", dakle, naša se neuka vlast, po kriterijumima sopstvenog neukusa, odaje opsenjivanju prostote. Ne samo, međutim, što će građanima biti ponuđen laserski spektakl u koji će biti uključene dve kule koje se grade – spektakl, sam po sebi, besmislen, ravan igri staklenih perli – nego će, kako bi građani mogli temeljnije da uživaju u svetlucanju đinđuva, na novogodišnju noć biti prekinut saobraćaj preko Savskog mosta, kao i preko Gazele na devet minuta (23.58 do 00.07 minuta posle ponoći).

Ostavimo po strani potpuni besmisao ovih postupaka. Ostavimo po strani čak i to što su to, očigledno, veoma štetni postupci. Zaustavljanje saobraćaja zarad prodavanja bižuterije naša će neuka vlast ovako da opravda: pa šta, nije to ništa prekinuti saobraćaj na Gazeli na devet minuta, kada ste vi – vi koji sada kukate nad tom okolnošću – prekidali saobraćaj na dva sata, pa ona bakica nije stigla na ručak zbog vas. Suština besmislice sa zaustavljanjem saobraćaja u najčistijoj je simboličkoj ravni. To je korak ka uklanjanju (delegitimizovanju) nekadašnjeg centra Beograda i njegovo degradiranje u periferiju, te promovisanje novog centra Beograda, još jedan korak, dakle, koji sledi nakon instalitranja nakaznog spomenika srednjevekovnom vladaru na tom prostoru, te organizovanjem vojne parade i sličnih "lasersko-muzičkih" performansa.

Snaga simboličkog poteza – da ne bude zabune – nije u njegovoj odvojenosti od materijalnog nosioca, već upravo u tome što je simboličko upisano, uklesano u ono materijalno: nakazni spomenik srednjovekovnom vladaru veoma je materijalan, te simbolička snaga samo prati materijalnu osnovu. Simbolička poruka koju naša neuka vlast šalje građanima glasi: budućnost Srbije nije u Republici kao režimu koji nudi slobodu građanima, već u srednjem veku. Budućnost Srbije nije u dobrom ukusu i superiornoj kulturi, već u igri staklenih perli, laserima i trećerazrednoj muzici, u toj, dakle, nakaznoj kombinaciji srednjeg veka i visoke tehnologije. U opsenjivanju prostote.

Koliko god dugo trajao, ovaj poduhvat osuđen je na gorak neuspeh kako naših neukih vladara, tako, što je mnogo gore, i građana koji će te noći da išetaju na Gazelu kako bi se divili svetlucanju i zveckanju đinđuva. Grad, pa time i centar grada, uza sva prostorna i simbolička ograničenja – ali i uza sve prostorne i simboličke prednosti – čine ljudi. Nesrećnici koji će, sopstvenom glupošću, milom, dakle, ili silom biti nastanjeni u nakaznom betonskom konglomeratu na desnoj obali Save, neće biti u stanju da iznesu zadatak koji im je milošću poklonio vladar: da ljudskom suštinom konstituišu centar grada. Za to je, ipak, potrebna solidna civilizacijska i ljudska supstancija. Varvari ne stvaraju gradove. Oni ih ruše.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com