U Srbiji će se 16. janura održati referendum o izmenama Ustava u oblasti pravosuđa. O tome je već dosta pisano, stavovi se razmimoilaze: od toga da ga treba bojkotovati, preko "izaći i zaokružiti NE“, do "izaći i zaokružiti DA“. Bilo je tu i natezanja oko Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, protestovalo se, pa je naprednjačka vlast pod pritiskom taj zakon malo promenila.

Ja se sećam jednog drugog referenduma, u Austriji, i kako je bilo potrebno da se prvo donese odgovarajući zakon, da bi uopšte mogao da se održi.

Ali, krenimo redom. Predsednik Saveznog izvršnog veća (Savezne vlade SFRJ) Džemal Bijedić poginuo je u avionskoj nesreći 18. januara 1977. Tito je već bio prilično bolestan i umoran, mnogo toga, pogotovu protokolarne susrete sa stranim državnicima, rado je prepuštao iskusnom Džemi. Trebalo je na brzinu naći zamenu.

Za novog saveznog premijera postavljen je Veselin Đuranović, koji je dotle uglavnom radio samo u svojoj Crnoj Gori. Stajao je pred ozbiljnim iskušenjima: za razliku od Tita i njegovog okruženja, njemu nimalo nije bilo stalo do protokola. Kada smo leta 1977. pripremali posetu nemačkog kancelara Helmuta Šmita ja sam mu se obratio sa "Druže predsedniče“, ali on to nije prihvatio: "Mi smo bili skojevci, ja se zovem Vesa, ako si zaboravio…“

Poseta austrijskog kancelara Bruna Krajskog bila je zakazana za 8. april 1980. u Sloveniji. Na dnevnom redu nisu bili nikakvi ozbiljni problemi, već, uopšteno, saradnja neutralne Austrije i nesvrstane Jugoslavije. Večiti problem koruških Slovenaca Crnogorca Đuranovića nije zanimao, iako je ranije uvek bio na pregovaračkoj agendi Tita, a pogotovu Kardelja, sa Austrijancima.

Sasvim blizu mesta na kome se u Ljubljani održavao sastanak je Tito u klinici već ležao na samrti, samo što se to držalo u tajnosti. Upravo zbog toga razgovor dvojice predsednika vlade nije otkazan. Valjda da bi skrenuo razgovor sa sumornog pitanja šta će biti nakon Titove smrti, Krajski je izvan svakog konteksta ispričao kako je on bio raspisao referendum o izgradnji nuklearne centrale Cventendorf sa namerom da izgubi, ali da bi posle dobio parlamentarne izbore.

Đuranović me je zapanjane gledao, valjda se pitao da li pravilno prevodim, ali sam jednako zapanjen bio i ja.

Večerali smo u nekom restoranu na planini, ne sećam se šta, ali veoma dobro kako su izgledali domaćin i njegov gost: nizak rastom, dežmekast, Krajski u skupocenom odelu skrojenom po meri, sa prslukom čiji je zadatak bio da sakrije trbuh; Đuranović u, verovatno na brzinu kupljenom, tamnom odelu tada poznate domaće firme“Beko“ sa isuviše kratkim rukavima,  ali zgodan, visok, tipičan Crnogorac.

Krajski je te godine bio na vrhuncu svoje moći, već deset godina je bio kancelar i sve konce držao u svojim rukama.  Podrugljivo su ga zvali "kralj sunca“, jer je francuski kralj Luj XIV smatrao da je on sam, kao sunce na nebu, centar svega, a Krajski, iako na čelu demokratski izabranih vlada, je to isto mislio za sebe.

U svojoj prvoj vladi bio je primoran da ministarska mesta da četvorici bivših, istaknutih nacista, jedan od njih čak je bio esesovski oficir čija se jedinica borila na istočnom frontu. Hteo je da ih se otarasi. Kako je lukavo isplanirao da na narednim parlamentarnim izborima dobije apsolutnu većinu, tako što će prethodno namerno pretrpeti poraz na referendumu o atomskoj centrali Cventendorf, ispričao je i Hajnc Fišer, tada bliski saradnik Krajskog, posle u dva mandata predsednik Austrije. To je napisao i u knjizi  "Krajskijeve godine 1967.-1983.“ koju mi je poklonio sa ljubaznom posvetom.

U vreme kada se sve to događalo još nije postojao masovni otpor protiv nuklearne energije. Fišer je bio iznenađen kada mu je Krajski izložio svoj plan da namerno  izgubi na referendumu da bi posle toga dobio apsolutnu većinu na izborima. U knjizu citira samog sebe kako se usprotivio: "Bruno, kao pravnik moram da te upozorim da tako ne može. Referendum kod nas može da se raspiše o nekom zakonu koji je parlament doneo. Mi o Cventendorfu nismo doneli nikakav zakon, prema tome ne može biti nikakvog  referenduma.“

Krajski mu je odgovorio: "S tim uopšte ne treba mene da gnjavite. Vi inače donosite zakone o kojekakvim glupostima, pa hoćete da me ubedite da o tako važnoj temi ne možete da smislite zakon koji će omogućiti da se održi referendum.“ Nagovestio je da bi mogao da podnese ostavku ako bi referendum, koji je sam raspisao i za koji se mislilo da je njemu stalo da prođe, zaista prošao.

Krajski je imao trenutke kada je mislio da je njemu dozvoljeno sve. I ovaj referndumski trik mu je zaista prošao. Fišer objašnjava da se nakon "poraza“ Krajskog na referendumu u narodu stvorila nekakva potreba za kompenzacijom – na parlamentarnim izborima u oktobru 1979. odneo je najveću pobedu socijaldemokratije u istoriji, dobio apsolutnu većinu i mogao sam da sastavi vladu samo od svojih ljudi. Cventendorf nikada nije proradio, a Krajski je vladao do 1983.

Sa Fišerom sam održavao veze i kad je bio predsednik Austrije, preporučivao je moju knjigu "Titov prevodilac“ nekim prijateljima.

U Austriji je sve do danas održan samo još jedan referendum, i to da li da pristupi Evropskoj Uniji, što je zahtevalo ozbiljne promene Ustava. Izlaznost je bila preko 82 odsto, od izašlih na referndum 66,6 odsto je glasalo za pritupanje EU.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com