Neočekivanom i blistavom uspehu naše fudbalske reprezentacije na kvalifikacionom takmičenju za svetsko prvenstvo nisu se valjda obradovali samo oni naši građani koji za taj veliki podvig nisu čuli. Takvi podvizi retko se dešavaju, a da nije Novaka Đokovića i povremeno blistavih vaterpolista, košarkašica i odbojkašica, uz ponekog usamljenika iz borilačkih sportova, verovatno bismo zaboravili šta znači i kako se doživljava neka retko povoljna sportska vest. Nije slučajno da se u opravdano oduševljenje povodom tog trijumfa munjevitom brzinom uključila i naša vlast. Vlast voli da se umeša tamo gde je zabeležen neki uspeh, jer njeni stručnjaci za politički marketing dobro znaju da svako pravo slavlje ima svoje široko rasute refleksije, da te refleksije prijatnom svetlošću zare onoga ko se dovoljno približi mestu događanja i da je osvetljenje utoliko jače i bolje vidljivo ukoliko je udaljenost od epicentra proslave manja i ranije uspostavljena.

Naš predsednik Republike uspeva da se nađe valjda na svim mestima na kojima se nešto atraktivno i markantno pokazuje ili najavljuje. Povratak reprezentacije iz Portugala bio je kao poručen za još jedan upadljiv hepening, koji nije ni mogao ni smeo da prođe bez političkih refleksija. Shodno očekivanju, predsednik se i ovde našao u centru događanja. Pored politički celishodnih izjava i pratećih poteza koji spadaju u govor tela, predsednik je slavodobitnicima po kratkom postupku najavio i nagradu od milion evra.

IZ ČIJEG DŽEPA

Ta odluka se, verovatno zato što je bila i neočekivana, ispostavila kao višestruko znakovita, ali donekle i zbunjujuća. Ona je posmatraču dala povoda za veći broj vrlo različitih tumačenja, i to takvih koja se smenjuju u brzoj sukcesiji. Prva pomisao bila je, naravno, pogrešna, kao što to biva sa prvim, munjevito iskrslim idejama iza kojih ne stoji izvesno razmišljanje. U taj prvi mah, naime, izgledalo je da predsednik časti fudbalere sopstvenim novcem, valjda zbog tona i govorne modulacije primetnih i, učinilo se, decidno ukomponovanih u to efektno sačinjeno obećanje. Naravno, odmah je usledila misao da to nagrađivanje fudbalera ne može ići iz sopstvenog džepa: predsednik, dakako, tolikim novcem ne raspolaže, a i kad bi raspolagao, ne bi zasigurno to mogao na ovaj ili bilo kakav drugi način da obelodani.

I zaista, odmah je postalo jasno ono što se jedino na razuman način moglo i moralo pretpostaviti: novac za nagradu bio bi obezbeđen iz državnog budžeta, što je predsednik brzo objasnio podsećajući na budžetske rezerve koje se ne vezuju ni za koju budžetsku poziciju a vlasti, uz očekivane i poznate lamente Fiskalnog saveta, daje punu slobodu diskrecionog odlučivanja, pri čemu se baš ne mora ni znati na šta se te pozamašne rezerve alociraju. To je ono delikatno i uvek tugaljivo pitanje transparentnosti.

Nakon što je trenutno rešena ova nedoumica, odmah je iskrsla druga. Zna se da su ovlašćenja predsednika Republike ograničena i mahom reprezentativna, da nas je malo koji bi ih mogli celovito i tačno pobrojati. U sećanje dolazi nekakva dodela odlikovanja, primanje ambasadorskih akreditiva, specijalna ovlašćenja u nekim dramatičnim situacijama… Ali, sigurno ne raspolaganje budžetskim novcem. Bar ne u redovnim prilikama. Sledi da je predsednik ovo obećanje dao neovlašćeno.

Ovo zvuči sasvim neugodno, ali su mali izgledi da bi ikoga ovde moglo da potrese. Jer, navikli smo da svakodnevno doznajemo o njegovim brojnim odlukama, uključujući i raznorazna obećanja, a sve su izvan njegovih ovlašćenja i poslova iz opisa njegovog radnog mesta. U sećanje dolaze njegove najave rekonstrukcije lokalnih puteva, gradnje trafo-stanica, obnove školskih zgrada… Gro svojih vrlo upadljivih, gusto raspoređenih aktivnosti predsednik obavlja izvan svojih ovlašćenja, gotovo sve što u svom intenzivnom angažmanu čini ne spada u poslove koji su mu dodeljeni Ustavom i relevantnim drugim aktima.

PRAVO I PRESEDANI

Jedno tumačenje vladavine prava jeste da je građanima dozvoljeno sve što zakon izričito ne zabranjuje, a da je vlastima i državnim funkcionerima dozvoljeno samo ono što im propisi eksplicitno dodeljuju kao službenu funkciju i radni zadatak. Uz takvo tumačenje vladavine prava, sledilo bi da je bezmalo sve što predsednik svakodnevno radi – prosto nezakonito. To ipak kod nas ne odjekuje tako gromoglasno, kao što bi to bio slučaj u zemljama sa dužom tradicijom i striktnim shvatanjem vladavine prava.

Naš predsednik je – to je bar poznato – veoma radan čovek, možda i radno najprilježniji građanin Srbije i najvredniji pojedinac među šefovima država. On ne samo da radi vrlo mnogo onoga što mu propisi ne stavljaju u nadležnost, nego čak i ono što mu propisi izričito zabranjuju. To je slučaj sa obavljanjem funkcije predsednika stranke naporedo sa funkcijom predsednika Republike, što je članom 115 Ustava Srbije izričito zabranjeno. Tu on ima jednu olakšavajuću okolnost – koliko olakšavajuću ostaje da se odmeri i raspravi – da je za taj protivustavni postupak napravljen presedan: pre njega je to, koliko se zna, prvi učinio Boris Tadić, a da mu zbog toga nije na pravi način bio natrljan nos.

Presedani su u pravu vrlo važna stvar – reč je o načelu stare decisis – ali na učenim pravnicima je da procene i odmere stepen u kome bi ovo poklapanje funkcija moglo da se “opravda” presedanom. Neka ovde bude izneseno skromno laičko mišljenje: ne bi moglo da se opravda. O tome bi mogao, pa makar i posle devedeset godina morao, da se izjasni Ustavni sud, ali povodom toga može se reći samo ono što je o ovom pitanju i ranije isticano, a formulisano je u obliku pitanja: da li članovi Ustavnog suda uopšte čitaju Ustav?

U odbranu predsednika moglo bi da se iznese još nešto što bi nekima, sigurno ne svima, ličilo na opravdanje. Poznato je da kod nas danas nema podele vlasti, iako je to nezaobilazan uslov demokratije, njen conditio sine qua non. Jedna stranka na čelu izvesne koalicije kontroliše i vladu i skupštinu, a česta su tvrđenja da je sa ove dve grane vlasti srasla i treća grana – ona sudska. Budući da su grane vlasti maltene srasle u jedan tvrd i kompaktan monolit, a tim monolitom bez nekih ograničenja upravlja predsednik, sigurno je da on kroz mašineriju vlasti može da protne sve moguće odluke, pa očigledno i onu kojom je fudbalskoj reprezentaciji obećao rečenu nagradu. Predsednik, dakle, nije ovoga puta obećao nešto što neće moći da ispuni. Naprotiv. Ali i nažalost: i ovo, kao i mnoga druga obećanja, on će, budući u položaju svojevrsnog gospodara Srbije, ispuniti bez teškoća. Sledi da u ovom slučaju ne možemo da mu spočitamo da daje prazna, neostvariva obećanja.

DRUŠTVENI TROŠAK I DRUŠTVENA KORISNOST

Ostaju, međutim, dalja pitanja. Može li predsednik ipak davati obećanja iz oblasti za koju nije nadležan, ako je jasno da ima toliku kontrolu nad svekolikom državnom vlašću da ta obećanja, i pored toga što su van zakona, bez rizika može da ispuni? I ovde su po svoj prilici moguća različita mišljenja, pa se pored mog laičkog mogu pojaviti i suprotni, “stručno zasnovani” stavovi.

Razlozi mog odričnog odgovora na ovo pitanje malo su složeniji i suptilniji i traže iznijansirano rezonovanje. Prvi razlog je u tome što je moć, kolika god da je trenutno, ipak vremenski ograničena. Neka obećanja mogu da budu tempirana na neki trenutak koji je poprilično udaljen u vremenu, a moć je ipak izložena riziku erozije, pa i naglog loma i trenutačnog sasecanja, odnosno čak potpunog iščezavanja. Sa društvene tačke gledišta nije racionalno da se daju obećanja za koja postoji, makar i izvestan, rizik neispunjavanja. Takva obećanja su element dezorganizacije i nepovoljna silnica u uvek važnoj koordinaciji društvenih delatnosti. Nije dobro da se, takoreći iz čista mira, bez nekih korisnih efekata koji bi ga opravdali, odlukama izvan propisa generiše poremećaj koji se u krajnjoj liniji manifestuje kao društveni trošak.

Drugi razlog neprihvatljivosti trenutnom inspiracijom izazvanih i propisima neformalizovanih naglih odluka, jeste činjenica da se one u krajnjoj liniji javljaju kao presedani. Česta je pojava pozivanja na presedane, a u svim zemljama presedani su na ovaj ili onaj način izvor prava. Već je pomenut presedan protivustavnog spajanja funkcija predsednika države i neke stranke, presedan koji je možda i našem aktuelnom Predsedniku, ako ništa, bar olakšao sličan protivustavni postupak. Presedani su, dakle, važna stvar, pa presedane koji bi mogli da izazovu neke buduće nezgode treba po svaku cenu izbegavati.

Treći razlog koji se ovde uzima sa svom ozbiljnošću za neke možda neće biti prihvatljiv. Davanje obećanja u javnosti, pošto je i samo javna manifestacija, praćeno je po pravili manifestacijama koje imaju propagandno dejstvo, uz prateća slikanja. Ovde će, radi kratkoće, sve te manifestacije biti kratko nazvane slikanjima. Kao okoreo i zadrt ekonomista ja ću ovde poći od propozicije da je, kao i sve drugo u ovom svetu, broj prilika za slikanje ograničen.

Dobro je poznato da je naš Predsednik jako sklon slikanjima. Budući da se Predsednik često slika zbog službene funkcije koju obavlja, ali još češće zbog silnih poslova koje vredno savladava i kad su mu izvan opisa radnog mesta, ta slikanja obavljena i prilikom davanja obećanja za koja nije formalno nadležan, umanjuju ukupan fond slikanja koji ostaje na raspolaganju svim ostalim građanima, uključujući i nas koji nismo osobito fotogenični.

To “preotimanje” slikanja, koja bi inače dopala nama daleko manje izloženim raznim kamerama, ima najmanje dva štetna efekta. Prvo, javno slikanje obično donosi ugled u društvu, prestiž u raznim krugovima i lično zadovoljstvo; onim ekstra slikanjima Predsednik svima ostalim unekoliko umanjuje i oduzima – i ugled i prestiž i zadovoljstvo. Postoji i drugo: ekstra slikanja na predsedničkom nivou – iz mene će, evo, opet progovoriti ekonomista – njemu će zbog zakona opadajućih marginalnih prinosa, pričiniti relativno malo zadovoljstvo, a nama ostalima bi, zbog istog zakona, znatno uvećalo utilitet. Štaviše, u meri u kojoj sva ta slikanja imaju i neki društveni značaj, prevelik višak slikanja na jednoj, makar koliko hijerarhijski visokoj tački u društvenom sistemu – pokazuje se kao socijalno nepoželjan upravo sa stanovišta tog sistema kao celine. Naime, pozitivan marginalni utilitet, izazvan slikanjem na rečenom hijerarhijskom vrhu, manji je od zbira izgubljenih utiliteta na većem broju tačaka lociranih u hijerarhjskoj piramidi na nižim nivoima. To, naravno, implicira smanjenje ukupne društvene korisnosti.