U Kazahstanu su 2. januara počeli neredi koji su 5. januara prerasli u rušilački i pljačkaški cunami, sa elementima oružane pobune. Protesti su počeli u gradovima Žanaozenu i Aktau zbog poskupljenja tečnog gasa, koji u tom delu Kazahstana veliki broj ljudi koristi kao automobilsko pogonsko gorivo.

U naftom bogatu oblast Mangistau na jugozapadu zemlje poslata je vladina komisija, koja je nakon sastanka sa demonstrantima najavila smanjenje cene goriva. Uprkos neredima, ipak je doneta odluka da se bez prisustva publike održi utakmica redovnog prvenstva Kontinentalne hokejaške lige između Borisa iz Nur-Sultana i Metalurga iz Magnitogorska.

Međutim, 4. januara počeli su protesti u Almatiju, Tarazu, Karagandi, Šimkentu, Kizilordi, Aktobeu i drugim gradovima. Policija je razjurila demonstrante, ali su 5. januara protesti nastavljeni i prerasli u oružani sukob u kome je vlada izgubila kontrolu u devet regionalnih centara Kazahstana. Oko 45 demonstranata ušlo je na aerodrom Almati, koji je osoblje napustilo brzo evakuišući putnike, pošto se ranije sa aerodroma povukla vojska. Zatvoren je i aerodrom grada Aktau, na jugozapadu države.

NEMILOSRDNA POBUNA

Prema rečima predsednika Tokajeva, tokom nereda ili, kako on kaže, terorističkih akcija, oštećeno je oko 1.300 preduzeća, zapaljeno je oko 500 policijskih automobila, napadnuto je više od 100 tržnih centara i banaka. Mnogi automati za novac su demolirani. Jedan novinski izveštaj govori kako su demonstranti, ne mogavši da razbiju jedan automat, na kraju odnekud doneli motornu testeru isekli ga i hrpe novca trpali u nedra i džepove. U jednoj prodavnici obuće ostale su stare čizme nekog ko se na licu mesta preobuo u nove. Ekonomska šteta, prema preliminarnim procenama, mogla bi da iznosi dve do tri milijarde dolara.

Demonstranti su zauzeli šest skladišta oružja. U Almatiju su zapalili zgradu gradske uprave, tužilaštva, sedište Nacionalnog komiteta bezbednosti, sedište vladajuće partije Nur Otan (Svetlo otadžbine) i studio televizije Mir.

Dok je 7. januara u oblasti Almati još bio na snazi crveni – kritični – nivo terorističke pretnje, kao da ne shvataju šta se dešava, ljudi su se za svojim poslom kretali često sa decom po gradu u kome se tu i tamo čula mitraljeska paljba. Neki su svojim telefonima snimali automobile i mrtve ljude u njima. Na ivici trga je crvena mazda, bez prednje registarske tablice, sa sedam rupa od metaka na šoferšajbni, u kojoj se vozač u krvavoj jakni nezgodno spustio na bok. Mrtav je, ali telo niko ne odnosi.

Vlasti su objavile da je poginulo 18 pripadnika snaga bezbednosti, a da je ranjeno 780 pripadnika vojske i policije, da su nekim vojnicima odsecane glave. Tokom nereda, do 10. januara uhapšeno je 7.939 ljudi. Vlasti su tvrdile da su u antiterorističkoj akciji do 7. januara likvidirale 26 pobunjenika, koje nazivaju teroristima sa kojima se neće pregovarati, a ranili još 26. Očito je da su to najžešći sukobi u Kazahstanu od proglašenja nezavisnosti 1991. godine, teži od onih u Žanaozenu, u provinciji Mangistau 2011. kada je policija ubila najmanje 14 naftnih radnika gušeći protest zbog plata i uslova rada.

Darija Čižova, direktorka Informativno-analitičkog centra za proučavanje društvenih i političkih procesa na postsovjetskom prostoru Moskovskog državnog univerziteta, ocenjuje kako je tokom 2021. procenat Kazahstanaca koji veruju da imaju izglede za poboljšanje ekonomske situacije pao na 30 odsto (u odnosu na 50 odsto 2019. godine). Temur Umarov, naučni konsultant Moskovskog centra Karnegi, ocenjuje da je poskupljenje gasa bila samo poslednja kap, a da razlog za pobunu leži dublje: nezadovoljstvo politikom vlade bez učešća društva, ekonomski problemi, zatvorena granica sa Kinom, odakle je dolazio najveći deo kazahstanskog uvoza, letnja suša koja je pogodila poljoprivredu, nezadovoljstvo mladog, obrazovanog dela stanovništva, koncentrisanog u dvomilionskom Almatiju, na jugoistoku Kazahstana.

Po oceni eksperta za Centralnu Aziju Arkadija Dubnova, događaji u Kazahstanu liče na “nemilosrdnu pobunu”, što je jasan primer čemu vodi odsustvo prave političke opozicije u državi, koja je ili proterana iz zemlje, ili je u zatvoru, ili je lišena neke vrste političkog predstavništva.

“ARMAN DIVLJI” I “KUKAVICA ABLJAZOV”

Među onima koji su u Almatiju “palili” masu bio je i Arman Džumagalijev, poznat kao “Arman Divlji”, jedan od najmoćnijih gangstera u zemlji, za koga su svedoci rekli da je podsticao nasilje. Dok su vladine zgrade u Almatiju plamtele iza njega, pozivao je ljude da pritisnu vladu i ismevao kao “kukavicu” Muhtara Abljazova, lidera opozicionog pokreta “Demokratski izbor Kazahstana”, koji je preko društvenih mreža pozivao na proteste i tvrdio da je to što su ljudi sada izašli na ulice rezultat neumornog opozicionog rada.

U toku protesta, u intervjuu za italijanski “Korijere dela sera”, Abljazov je rekao kako je pisao predsedniku SAD-a i svim evropskim šefovima država da zavedu sankcije režimu jer su interesi i lobiji Nazarbajeva svuda: “Ne možete sve da prepustite Putinu!”, naglasio je.

U ruskim listovima biografija Abljazova, tajkuna u izgnanstvu i ogorčenog ličnog neprijatelja dugogodišnjeg bivšeg predsednika Kazahstana Nazarbajeva, slična je biografijama odbeglih ruskih tajkuna poput Hodorkovskog, Berezovskog ili Čičerina, koji su na Zapadu delovali kao borci protiv Putina, a za demokratiju.

Kao inženjer i istraživač na Kazahstanskom državnom univerzitetu, on je krenuo u biznis 1991. godine, osnovao Astana-holding, kompaniju koja se bavila raznim delatnostima, od snabdevanja prehrambenim proizvodima do bankarske industrije, i 1998. postala vlasnik banke Turan Alem, kasnije preimenovane u BTA banku.

Od 1997. bio je na čelu kazahstanske državne kompanije za upravljanje elektroenergetskom mrežom, a 1998–1999. ministar energetike, industrije i trgovine Kazahstana, ali je podneo ostavku ističući da su metode upravljanja režima Nazarbajeva onemogućile sprovođenje sistemskih reformi.

Nazarbajev je pak u jednom intervju 2020. godine tvrdio da je tog Abljazova najurio zato što se “prokrao”. U Kazahstanu je 2002. osuđen na šest godina zatvora zbog nezakonitog poslovanja i zloupotrebe položaja. Nazarbajev kaže da ga je, odazvavši se na mnoge molbe, 2003. ipak pomilovao.

A onda su 2009. godine kazahstanske vlasti Abljazova optužile i za proneveru šest milijardi dolara BTA banke i 2011. uputile zahtev za izručenje Velikoj Britaniji u koju se u međuvremenu sklonio, ali su mu Britanci prvo dali politički azil, a onda su ga 2012. osudili na 22 meseca zatvora zbog nepoštovanja suda. Posle su mu azil dali Francuzi, a potom Italijani. Sud u Almatiju ga je 2017. u odsustvu osudio na 20 godina zatvora, uz konfiskaciju imovine, a zatim i na doživotni zatvor zbog ubistva poslovnog partnera Jeržana Tatiševa 2004. godine. Njegov neregistrovani pokret “Demokratski izbor Kazahstana”, koji Abljazov vodi od 2001. godine, proglašen je 2018. za ekstremističku organizaciju i zabranjen.

Među liderima opozicije u Kazahstanu, Arkadij Dubnov pominje i bivšeg premijera Akežana Kazegeldina, koji poslednjih 20 godina živi u Londonu.

Temur Umarov, naučni konsultant Moskovskog centra Karnegi, kaže da su se demonstracijama naftnih radnika i aktivne, politički ozlojeđene omladine, u velikim gradovima pridružili pripadnici nesistemske opozicije, te da su sve to isključivo kazahstanski aktivisti – i članovi pokreta “Demokratski izbor Kazahstana”, i pripadnici građanskog pokreta “Oian Kazahstan” (“Probudi se, Kazahstane”), i novinari i aktivisti zapadnih nevladinih organizacija – čiji rad je u Kazahstanu daleko teži nego, na primer, u Gruziji ili Ukrajini.

ĆUTANJE NAZARBAJEVA

Darija Čižova ocenjuje da je na vrhuncu krize predsednik Kazahstana Kasim Žomart Tokajev uspostavio punu vlast u ključnim strukturama kada je 5. januara proglasio vanredno stanje i stao na čelo Saveta bezbednosti, koji je do tog dana kao doživotni predsednik vodio Nursultan Nazarbajev, i premijerski položaj poverio prvom potpredsedniku prethodne vlade Alihanu Smailovu, koga ranije nije mogao da unapredi zbog veta Nazarbajeva.

Stanislav Pričin, viši naučni saradnik Centra za postsovjetske studije Ruske akademije nauka, ocenjuje kako je Tokajevu pošlo za rukom da u kritičnom momentu uzme vlast u svoje ruke zahvaljujući brzoj reakciji i potpunoj konfuziji okruženja Nazarbajeva. Indikativno je bilo da se Nazarbajev tokom krize nije javno oglašavao, da bi na kraju samo njegov portparol izjavio da je on dobrovoljno, na svoju inicijativu, predao vlast Tokajevu, jer situacija zahteva dinamičnu ličnost sposobnu da prevlada krizu, i da poziva Kazahstance da stanu uz predsednika Tokajeva. “Sputnjik” je, inače, 18. jula objavio da je Nazarbajev zaražen virusom kovid 19, ali tada je javljano i da on radi od kuće. Kako je pisao “Forbs”, porodica Nazarbajev napustila je Kazahstan 5. januara i odletela u Moskvu u pet privatnih aviona.

Nazarbajev je posle tri decenije vođenja zemlje 2019. odredio Tokajeva za naslednika, ali on za dve godine nije mogao da dokaže svoju nezavisnost – nije imenovao nijednog ministra. Privreda i vladajuća elita ostali su pod kontrolom Nazarbajeva koji je, na primer, ostao i na čelu Upravnog odbora holdinga Samruk-Kazina State Asset Management Holding JSC, koji upravlja Samruk-Kazine kompanijama “Kazakgaz”. Preko ovog fonda on je nastavljao da kontroliše “komandne visine” u privredi, smatra ekspert Centra za političke tehnologije Aleksej Makarkin.

Takva struktura moći tokom dvogodišnje tranzicije vlasti u Kazahstanu dovela je do dezorijentacije državnog aparata i do manevrisanja visokih funkcionera između Akorda (rezidencije predsednika) i “Biblioteke” (kancelarije Nazarbajeva). To je, po oceni kazahstanskog politikologa Andreja Čebotarjeva, posebno bilo evidentno na vrhuncu pandemije 2020. godine.

ŽRTVENI JARAC

“Komersant” piše da postoje dokazi o, najblaže rečeno, nereagovanju snaga bezbednosti dok se rasplamsavala kriza. Slučajevi smrti službenika bezbednosti pod nejasnim okolnostima dobili su odjek: objavljeno je da je telo pukovnika Azamata Ibrajeva pronađeno u dvorištu njegove kuće. Takođe se saznalo o mogućem samoubistvu šefa policije Žambilske oblasti Žanata Sulejmanova, koji je od 2017. do 2019. bio zamenik šefa Ministarstva unutrašnjih poslova Kazahstana. Zbog sumnje za izdaju, uhapšen je smenjeni šef KNB-a Karim Masimov i niz drugih lica čija imena nisu saopštena. Prema rečima Umarova, Masimov je “žrtveni jarac” koji bi mogao postati glavni krivac za krvavu krizu.

Predsednik Tokajev je, pak, ponavljao ocenu da neredi predstavljaju spoljni napad na Kazahstan: “Iz tri pravca, poput ogromnog čopora hijena, krenuli su naoružani militanti. U početku su se maskirali u mirne demonstrante, obmanjivali policiju, pa čak i stanovnike grada. A onda je počelo nešto što će ući u istoriju, verovatno, kao ᾿almatijska tragedija᾿”.

I u razgovoru sa predsednikom Evropskog saveta Šarlom Mišelom naglasio je kako nema sumnje da je reč o terorističkom napadu i činu agresije na Kazahstan, koji je bio dobro organizovan: strani borci su privučeni uglavnom iz zemalja Centralne Azije, uključujući Avganistan, i sa Bliskog istoka. “Ideja je bila da se na našoj teritoriji formira zona kontrolisanog haosa sa kasnijim preuzimanjem vlasti…”

“Ali ko su ovi teroristički borci? Odakle dolaze? A ko je glavni organizator? O ovome ništa nije rečeno”, konstatuje “Komersant”.

Kako je izvestio “EA Dejli”, 9. januara jedan kazahstanski TV kanal prikazao je pritvorenika koji je priznao da je došao iz Kirgistana da učestvuje u neredima. Navodno, 1. januara neki su mu za ovo ponudili 200 dolara. Ispostavilo se da je to kirgistanski džez muzičar Vikram Ruzahunov, zbog čijeg hapšenja i prebijanja je Kirgistanski komitet za bezbednost izdao oštro saopštenje.

“Komersant” piše kako kazahstanske vlasti sprečavaju širenje verzije da je reč pre svega o konfrontaciji grupa u kazahstanskoj eliti. Kada je direktor novinske agencije “Fergana” Danil Kislov objavio analitički tekst pod naslovom “Teroristički tranzit. Razlog haosa u Kazahstanu nisu protesti, već očajnička borba za vlast između klanova”, stiglo mu je pismo Ministarstva informisanja Kazahstana u kome se navodi da sadržaj pomenutog teksta potpada pod član 274. kazahstanskog krivičnog zakona zbog “širenja svesno lažnih informacija” i “nanošenja značajne štete zakonom zaštićenim interesima društva ili države”.

Kislov je za “Komersant” rekao da je, po njegovom mišljenju, nezadovoljstvo izazvala ideja da je krvave događaje u Almatiju mogao da izazove sestrić Nursultana Nazarbajeva Samat Abiš, prvi zamenik šefa republičkog Komiteta za nacionalnu bezbednost.

“Njujork tajms” je pisao da je Tokajev smenio Abiša, a dobro obavešteni petrogradski list “Argumenti i fakti” javljao je da Abiš, koga je Nazarbajev često ranije pominjao i kao mogućeg naslednika, ipak nastavlja da obavlja funkciju u službi bezbednosti, u kojoj radi od 2000. godine.

BORBA KLANOVA

U gradu Taldikorganu demonstranti su uništili spomenik podignut 2016. godine Nursultanu Nazarbajevu, koji je od 2010. nosilac titule Lidera nacije (Elbasi), po kome je grad Astana preimenovan u Nur-Sultan, a kome su sada u različitim gradovima počeli da skandiraju: “Šal, ket!” (“Starče, odlazi!”). U Almatiju je bilo teško naći bulevar Nazarbajeva jer su sve table bile porazbijane, ali Tokarjev nije spreman da sasvim liši svetosti Nursultana Nazarbajeva pošto bi, kako procenjuje novinar Kislov, tako i sam izgubio status naslednika, a njegova vlast svoju “svetost”. “Porodica Nazarbajev, koja uključuje stotine ljudi zajedno sa svim njihovim ženama, decom i nećacima, održaće svoje pozicije do poslednjeg”, procenjuje Kislov.

Prema mišljenju Stanislava Pričina, višeg istraživača u Centru za postsovjetske studije RAN, čak ni u sadašnjim uslovima Tokajev nema autoritet uporediv sa onim koji je imao Nazarbajev u svoje vreme u političkom establišmentu Kazahstana, pa je primoran da pregovara sa drugim uticajnim grupama.

Reč je i o novcu. Nazarbajevljeva ćerka Dinara Kulibajeva i njen suprug Timur Kulibajev, čiju imovinu Forbs procenjuje na 3,1 milijardu dolara, izgubili su, prema proceni Forbsa, 200 miliona dolara jer je tokom krize vrednost njihovog udela u londonskoj banci Halik pala za 16 odsto.

PUTINOVA BRANA PROTIV OBOJENIH REVOLUCIJA

Politikolog Dosim Satpajev podseća da je i ranije bilo otvorenih sukoba unutar elite Kazahstana, na primer kada se Nursultan Nazarbajev sukobio sa mužem svoje najstarije ćerke Darige – Rahatom Alijevim. Dariga je tada smenjena sa mesta predsednika Senata, a smenjeni su i drugi poverljivi ljudi, koji su u nekom trenutku doživljavani gotovo kao naslednici. “Ali morate da shvatite da je sada situacija izmakla kontroli do te mere da je garant za prvog i drugog predsednika Rusija. Mislim da će se sudbina Nazarbajevljevog užeg kruga usaglasiti sa Kremljom”, kaže on.

Na pitanje da li je predsednik Vladimir Putin zabrinut zbog toga gde je sada Nazarbajev, portparol Kremlja Dmitrij Peskov je odgovorio: “Sve o čemu sada govorite odnosi se na unutrašnje poslove suverene države Kazahstan”. Upitan da li je Putin imao kontakt sa Nazarbajevim tokom protesta u Kazahstanu, Peskov je rekao da je ruski predsednik “u kontaktu sa aktuelnim predsednikom Kasim-Žomartom Tokajevim, koji je u potpunosti preuzeo odgovornost”.

Tokajev je stranu opasnost pominjao očito da bi pozvao u pomoć snage Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti ODKB, koju čine Rusija, Belorusija, Kazahstan, Tadžikistan, Azerbejdžan i Jermenija. Vladimir Putin je podržao verziju Tokajeva: “Ovo nije prvi i daleko je od poslednjeg pokušaja spoljnog mešanja u unutrašnje stvari naših država. A mere koje je preduzela ODKB jasno su pokazale da nećemo dozvoliti da se realizuje scenario takozvanih obojenih revolucija…”

Kina je takođe saopštila da podržava sve napore vlasti Kazahstana da se što pre izbori s haosom i da se snažno suprotstavlja spoljnim silama koje nameravaju da izazovu društvene potrese i nasilje u Kazahstanu.

Snage ODKB, pod ruskim vođstvom, hitno su poslate u Kazahstan da obezbeđuju glavne infrastrukturne objekte, kao što je aerodrom u Almati. Pre toga, Rusi su pojačali obezbeđenje svoje kosmičke baze Bajkonur. Tokajev je optimistički izjavio da će se misija ODKB završiti brzo, možda čak za samo desetak dana, da li u nameri da umiri Amerikance, koji su izražavali sumnju da Rusi kad dođu teško odlaze, ili Tursku, koja na svoje mape “turskog sveta” stavlja i Kazahstan.

“Komersant” piše da se poslednjih dana primećuje uznemirenje u medijima u Turskoj i Azerbejdžanu zbog činjenice da se rešavanje krize u Kazahstanu odvija uz učešće ODKB, a ne Organizacije turskih država, koja uključuje Azerbejdžan, Kazahstan, Kirgistan, Tursku i Uzbekistan, čiji će ministri spoljnih poslova 11. januara održati svoj virtuelni sastanak, odmah posle virtuealnog samita ODKB. Ali, pitanje je da li to ima neki praktičan značaj – Kirgizija i Kazahstan su članice ODKB, a Turska članica NATO.