Dok su žitelji Vašingtona iščekivali godišnjicu upada u Kongres sa nekom vrstom zebnje, budući da su pristalice Donalda Trampa nedeljama pre toga najavljivale protestna okupljanja i paljenje sveća u znak sećanja na “američki Tjen-an-men”, za stanovnike država duž zapadne obale Amerike, inače tradicionalnog uporišta demokrata, bio je to samo običan radni dan. Ulice Los Anđelesa nisu bile ništa praznije od onih oko Kongresa, ali ne zbog jedinica Nacionalne garde pod punom ratnom opremom na raskrsnicama. Bilo je to zbog kraja sezone praznika i straha od omikrona, koji je opustošio sva ona mesta na kojima su žitelji ovog grada tumarali zajedno sa gomilama turista iz čitavog sveta kupujući voće i povrće sa trotoara ispred prodavnica duž Nort hil strita.

Bez obzira na to što sledbenici bivšeg predsednika nemaju tu vrstu zazora od kovida, njihovi skupovi posvećeni “mučenicima i herojima 6. januara” nisu se razlikovali od onoga što se ovih dana može videti u nekad krcatom Čajna taunu, koji se razvukao duž ove prometne trase najvećeg grada Kalifornije: par ljudi na praznim trotoarima, nekoliko znatiželjnika koji to posmatraju sa strane i slučajni prolaznici koji ih zaobilaze u širokom luku.

LAJKOVI KAO MERILO SVEGA

Ništa drugo se nije ni moglo očekivati nakon što su najave okupljanja nekadašnjeg stratega kampanje Donalda Trampa, Meta Brejnarda, dobile svega par desetina lajkova na društvenim mrežama, s obzirom da je pre godinu dana bilo stotine hiljada onih koji su na ovaj način iskazivali svoju lojalnost trampizmu.

Usput, Amerikanci umeju da budu bolno iskreni u svojoj otvorenosti da kažu ono što misle. Društvene mreže koje su se, inače, začele u ovoj zemlji, samo su preko podignutog palca ili broja zvezdica dale vizuelne simbole potrebi da se ocenjuje učinak onoga što neko radi, bilo da je to sadašnji ili bivši predsednik, prodavac u Ejplu, neko od zaposlenih kod vašeg mobilnog provajdera ili službenik u banci gde imate račun. Nakon bilo kog kontakta sa njima, obično stiže na mejl upitnik o tome koliko ste zadovoljni uslugom, u tome nema razlike između Istočne i Zapadne obale.

Tako će, na primer, svako ko ispunjava formalne uslove lako dobiti vozačku dozvolu, nema časova, nema predavanja, test se polaže na kompjuteru, nakon čega treba da pokažete elementarno znanje o skretanju levo, desno i parkiranju automobila. Sa tom vozačkom dozvolom istog trenutka se može otvoriti nalog na Liftu, američkom pandanu Ubera, i početi sa zarađivanjem novca razvozeći građane Los Anđelesa ili Vašingtona, sasvim je svejedno. Kao što novopečeni vozač ima mogućnost da ocenjuje mušterije, tako mu oni koji su koristili njegove usluge ostavljaju ocene od jedan do pet. Ukoliko ono što radi, bez obzira da li je to nedovoljna umešnost u vožnji, nesnalaženje na zamršenim autoputevima koji presecaju američke gradove, prljav automobil ili grubo ophođenje sa mušterijama, izaziva nezadovoljstvo putnika, Lift će ga prvo opomenuti na te zamerke šaljući linkove sa objašnjenjima kako se to može popraviti. Ukoliko se ništa ne promeni, on će vrlo brzo videti da je njihov vozački nalog suspendovan.

Bilo da predajete na univerzitetu ili razvozite Domino pice na biciklu, nema razlike. Svaki rad je jednako vredan, ali nema tolerancije prema jednom: da ne umete da prenesete svoje znanje studentima ili ako niste u stanju da dopremite picu do vrata onoga ko je naručio i platio. Na sličan način, Trampove pristalice nisu visoko ocenile svog vođu, koji je zbog slabog odziva pristalica otkazao najavljeno obraćanje iz svoje rezidencije Mar-a-Lago na Floridi. Ili ga je, možda, neko u poslednjem trenutku upozorio kako bi mu bilo bolje da se ne vezuje sa onima koji slave napad na Kongres, s obzirom da je već uveliko u toku istraga Anketnog odbora Predstavničkog doma o upadu na Kapitol hil, u okviru koje je već saslušano desetine svedoka.

OŠTRE REČI

Ne samo da će taj Odbor u jednom trenutku okončati razgovore sa svedocima i javno objaviti zaključke o nasilnom pokušaju da se ospore rezultati izbora, nego i sam predsednik Džozef Bajden, koji je godinu dana upadljivo izbegavao da govori o tome, u obraćanju naciji na godišnjicu pokušaja državnog udara nije previše birao reči. Bez obzira na, često, oštra neslaganja između onih koji se bave politikom, retko se mogu čuti tvrdnje tipa da je neko sa svojim pristalicama držao “bodež pod grlom demokratije”, kako je to ustvrdio aktuelni šef Bele kuće u holu zgrade gde su prošle godine divljale Trampove pristalice.

“Prvi put u istoriji jedan predsednik ne samo da je izgubio izbore, već je pokušao da uz pomoć rulje spreči miran prenos vlasti”, rekao je Bajden dodajući kako je “bivši predsednik Sjedinjenih Država stvorio i širio mrežu laži o izborima jer mu je moć bila važnija od principa”, a njegov “pogođeni ego bitniji od demokratije”. Izbegavajući da pomene Trampovo ime, kako mu ne bi davao preveliki značaj i pretvarao ga u simboličnog vođu svih onih koji se ne slažu sa politikom Bele kuće, Bajden se u jednom trenutku osvrnuo na najsporniju tačku trampističkog narativa: bivši predsednik i njegove pristalice nisu osporavali nijedan drugi rezultat sa birališta iz 2020, na kojima su izabrani i brojni republikanski predstavnici. Umesto pukog oponiranja koje ne daje nikakve rezultate, Bajden je posegao za onim što je davno nazvano “igranjem rata na neprijateljskoj teritoriji”, primećujući da Trampove pristalice “nikada nisu objasnile kako su to prihvatile rezultate drugih izbora, sa istih glasačkih listića, koje su popunjavali isti ljudi”.

Praktični i pragmatični, kako ih ovo društvo formira od rođenja, Amerikanci nemaju previše sklonosti za intelektualističke zavrzlame, ali je velika većina razumela da predsednik države, bez obzira da li dolazi iz redova demokrata ili republikanaca, ne govori tako direktno i odlučno o pretnjama za demokratiju ukoliko za to nema dobrog razloga; tim pre što iz dana u dan stižu potvrde da oni koji su učestvovali u pokušaju državnog udara već snose posledice zbog toga.

Do sada je uhapšeno i saslušano više od sedam stotina onih koji su jurišali na Kongres, a neki od njih, poput Roberta Palmera iz Floride, već su dobili i višegodišnje zatvorske kazne. Nešto malo bolje od njega prošli su “Kjuanon šaman” Džejkobi Čensliju, ili Skot Ferlembu koji je napao policajca, ali većini onih koji su slušali na vestima o ovim suđenjima nisu promakle Palmerove pokajničke reči, kako je danima pre tog događaja slušao od bivšeg predsednika priče da su izbori pokradeni, te da je dužnost građana Amerike da se “suprotstave tiraniji”. Njegova opaska na kraju procesa da nije fer što je strogo kažnjen kada vođe nisu u zatvoru, dočekana je uz odobravanje sudije rečima kako ljudi koji su ih ohrabrivali i podsticali zaista nisu optuženi. Ono što sudija nije smeo da kaže – ne samo da oni nisu procesuirani, već i dalje predstavljaju pretnju. Da nije tako, ne bi predsednik države, godinu dana kasnije, pominjao “bodež pod grlom demokratije”, uz obećanje kako će učiniti sve što može da se to više nikada ne ponovi.

Nade Bajdenovog tima, ali i velikog broja demokrata, da će Donald Tramp iščeznuti nakon što su građani Amerike videli sa kim imaju posla, pokazale su se krajnje naivnim. Ne samo da Tramp nije nestao, već će, po svemu sudeći, biti ponovo kandidat republikanaca na narednim predsedničkim izborima, jer i dalje drži ključne ljude ove partije pod svojom kontrolom gradeći strategiju za svoj povratak u politički život.

Bez obzira da li građani Amerike ovih dana hodaju po snegom zatrpanoj Istočnoj obali ili se izležavaju na sunčanim plažama losanđeleske Santa Monike, na njihove mobilne telefone stižu iste poruke o tome da je došao “kraj čekanju” i da se Donald Tramp vraća, uz pomoć svoje društvene mreže WinRed, pozivajući ih da ga slede na toj platformi “gde neće biti cenzure”. Demokratama bi sigurno bilo mnogo lakše da Trampa nema, ali je građanima Amerike bolje sa pretnjom njegovog prisustva, koje one koji su trenutno na vlasti tera da budu bolji nego što su to bili spremni da budu.