Porodica i deca su u našoj kulturi najvažnije vrednosti. To pokazuju sva istraživanja i ovu činjenicu često prihvatamo kao pravilo. Međutim, medijska izveštavanja o deci u Srbiji veoma često daju potpuno različitu sliku. Ukoliko današnji komercijalni mediji biraju između profita (čitanja, kliktanja ili gledanja) i poštovanja porodice, ili dobrobiti dece, senzacionalizam po pravilu pobeđuje.

Nažalost, sticajem okolnosti, poslednjih nedelja smo se nekoliko puta uverili u ovu zakonomernost.

Prvi strašan primer tiče se potrage za nestalim Splićaninom Matejom Perišem. On je, kao što znate, nestao uoči Nove godine u Beogradu, gde je sa društvom došao na doček. Ogromne policijske snage iz Srbije, uz pomoć kolega iz Hrvatske, još uvek su u potrazi, a nesrećni otac, poput svakog roditelja, gaji nadu da je njegov sin živ. Ovaj, po svoj prilici, nesrećni slučaj, izazvao je veliku pažnju, pa su mediji iz dana u dan objavljivali stvarne ili izmišljene detalje iz istrage. Kao i obično, informacije su “curile” pa se danima “vozila” priča zasnovana na ponekoj glasini ili neproverenoj informaciji. Ono što je za sada gotovo izvesno, jeste činjenica da nestanak ovog momka nije izazvan bilo kakvim međunacionalnim incidentom, koji bi “patriote” iz Srbije ili Hrvatske dodatno mogle da zloupotrebe.

Ovaj jezivi događaj, koji bi mogao razumeti bilo koji roditelj, nije doveo do dodatnog obzira prema nestalom momku, ili njegovoj porodici. Mediji su bez ustezanja bili spremni da objave spekulacije o orgijama, porno snimcima, korišćenju droga ili opijanju. Naravno da se još uvek svi nadamo da će se Matej možda pojaviti živ i da će se sve završiti kao mladalačka glupost, ali malo medija je imalo potrebu da zaštiti privatnost žrtve, porodice ili, u krajnjem slučaju, istrage.

Za mene, proslava Nove godine u Beogradu možda je značila period oslobađanja nakon gotovo dve godine karantina i izolacije. Ne bi me čudilo da je takva sloboda nekoga mogla da opije i dovede u stanje da se izgube sve razumne granice. Ono što danas osećam jeste solidarnost sa roditeljima i porodicom, a koju teško možete osetiti u izveštavanju naših komercijalnih medija.

Isti, ili sličan primer imali smo prilikom izveštavanja o smrti Jovana Ivića, sina Sande Rašković Ivić, koji je ime dobio po dedi Jovanu Raškoviću, čuvenom psihijatru i vođi Srba u Dalmaciji i Krajini. Ovaj mladi momak koji je završio filozofiju i bio društveno aktivan, očigledno se borio sa bolešću i njegov tragični odlazak svakako bi morao biti tretiran s pažnjom, iz pijeteta prema žrtvi i porodici. Naprotiv, čini mi se da su se mediji (tabloidi u pisanom, televizije u elektronskom obliku) takmičili u objavljivanju nekrofilnih detalja o ovom slučaju.

Krv na pločniku i fotografije koje su objavljene zaista liče na igru krvožednih hijena oko leša. Posebnim trofejem u ovoj morbidnoj disciplini se smatra iznuđena izjava, ili emocionalna reakcija nekog od članova porodice (u ovom slučaju majke ili sestre). Za mene je naročito licemeran ton naših crnih hronika, koji imitira policijski parajezik koji dolazi zbog prodaje informacija, jer je krvave detalje nemoguće dobiti, osim kupiti komadić nečije nesreće i horora od policajaca koji su prisustvovali uviđaju, ili razgovarali sa svedocima i porodicom.

Užas u medijima se tu ne zaustavlja, jer se zatim na Pinku ili Hepiju pojave kvazipoznavaoci koji će komentarisati slučaj i dati svoje nebulozne vizije vezane za tragediju. Interesantno je da se na sajtovima u slučaju pominjanja dece političara na vlasti komentari ukidaju, ali ćete u prethodna dva primera moći da pročitate bezbroj neumesnih i uvredljivih poruka. Mogu samo reći da, kao i u prethodnom primeru, kao roditelj razumem bol zbog gubitka deteta.

Svaki drugi komentar bi bio neumesan.

Ono što su mediji potpuno promašili u oba slučaja, jeste jedini mogući pristup ovakvim događajima. Oni moraju biti opomena roditeljima i mladim ljudima da je pitanje mentalnog zdravlja neobično važno. Pandemija korone ga je na mnogo načina dovela u prvi plan, i u narednim godinama u fokusu će se naći lečenje posledica višegodišnje vanredne situacije.

Da podsetim, istraživanja pokazuju da su najviše ugroženi mladi (oni kojima kod nas Vlada daje po 100 evra pomoći), jer su nedostatak socijalne interakcije i izolacija pogubni u njihovom uzrastu. Zamislite samo (a ja sam sticajem okolnosti roditelj momaka od 18 i 22 godine) da ste zbog korone propustili ekskurzije, nastavu i druženje u školi, matursko zezanje, putovanja, druženje sa kolegama na faksu, da vam ograniče izlaske i uslove ih potvrdama o vakcinaciji, nema koncerata, nema slobodnog odlaska u bioskop ili pozorište i tako unedogled.

Slučajno ili ne, ova priča o deci u medijima, koja je strašna i surova, poklopila se sa dodelom NIN-ove nagrade koju je dobila Milena Marković za roman-poemu Deca. Ova divna i strašna priča o deci, porodici i slobodi progoniće vas nedeljama kada je pročitate, jer je Milena osećanja ogolila do kosti, na svoj način, istinito i bez ulepšavanja. Porodica je ljubav po cenu velikog bola, bilo da ste roditelj ili dete. Za tu porodicu i decu i kroz njih živimo i tragamo za smislom. Najmanje što bismo onda mogli da očekujemo jeste da to najdublje osećanje mediji tretiraju s poštovanjem.