Kultura

Novi album: Elvis Costello – The Boy Named If

OK, zbogom!

Muzika Elvisa Costella svojevremeno je naterala Vladu Džeta da izjavi kako i u “novom talasu” ima nečeg dobrog. Najuspešniji savremeni engleski tradicionalista u međuvremenu je postao opštepriznati, višestruko nagrađivani autor Ostrvskog roka. Na najnovijem izdanju, u formi poetske autobiografije, genijalno zaokružuje karijeru vraćajući se na početke

Poslednja tri albuma Elvisa Costella dolaze posle duže uspavanosti i prete da se polako pretvore u neku vrstu testamenta. Nakon pauze od 2010, došli su “Look Now” (2018), ogled iz klasičnog popa i energični “Hey Clockface” (2020), da bi pre neki dan objavljeni “The Boy Named If” (EMI/Capitol) zaokružio trio njegovih poznih, umetnički relevantnih ploča, jednom rokerskom autobiografijom, kojoj ne samo da je bilo mesta u ukupnom opusu, nego je ona čak bila predugo odlagana.

foto: robman94

Svakome ko je, poput potpisnika, pažljivo slušao Elvisa Costella od još uvek odličnog debija “My Aim Is True” (1977, Stiff), jasno je da je u pitanju revolucionarni tradicionalista ili tradicionalistički revolucionar, kako vam drago. Njegovo vizionarstvo se pre svega tiče pisanja klasičnih pesama, gde se forma nikad ne dovodi u pitanje, nego ono što se unutar nje sme reći. Tako je Costello najbolji kad sa svojim čudovišno dobrim bendom cepa jezgrovit rokenrol sa električnim orguljama, jedinstvene boje, dok peva o stvarima o kojima dobri književnici pišu uspele romane, a reditelji snimaju nagrađivane filmove.

Verni nastavljač novotalasnog tumačenja britanske baštine, sa zvukom koji podseća na klasične grupe šezdesetih, ali furioznog intenziteta, Elvis Costello posvetio je karijeru oživljavanju, osavremenjivanju i održavanju nasleđa velikog, autorskog rokenrola. Naizgled kontra svih tokova, ova misija mu je u potpunosti uspela i produžila se do danas (donevši mu čak i Kraljičin orden). Tajna je delimično bila skrivena u njegovom izgledu simpatično prepoznatljivog gubitnika, koji podseća na iščašenog Buddyja Hollyja izludelog od tempa savremenog života, a delimično u činjenici da su dobre rok kompozicije zapravo uvek imale prođu na tržištu, pa i danas, šta god da su nam u međuvremenu sugerisali razni pomodari. A Elvis Costello ih je imao u pregrštima, te su mu albumi uvek smatrani obrascima kako treba da zvuči bazični rokenrol, ako se svira kao umetnost.

Costello je svoje fanove i poštovaoce zauvek kupio onim uvek ogorčenim tonom u glasu, koji se nikad ne može pomiriti sa svetom. Tog samo njegovog, svima dragog ljutitog vokalnog zaštitnog znaka, ima koliko god hoćete na “The Boy Named If” – u dva ili tri trenutka odaje se baladerskom uživanju, tek da predahne, a onda nastavlja da ujeda. Brilijantna, savršeno snimljena svirka pratećeg sastava The Imposters (zamenili su legendarne The Attractions u novom milenijumu), jednako je sposobna da oduva slušaoca, naročito kad večni saradnik Steve Nieve počne da dodaje reske ukrase na klavijaturama, a iz pozadine dopru momački prateći vokali, kao da navijaju. Pošteno i od srca otpevan i odsviran, ovaj album je u tradiciji najboljeg Elvisa Costella… onog koji je u međuvremenu i sam postao tradicija. No, ovo nije reminiscencija na slavna rana dela, kao što su “This Year’s Model” (1978), “Armed Forces” (1979), “Get Happy!!” (1980) ili “Trust” (1981) – nego njihov punovažan produžetak.

Samo otvaranje nam jasno poručuje da “The Boy Named If” nikako nije obična ploča – već prve dve pesme deluju kao sudar sa brzim vozom: razbijačka i uznemirujuća “Farewell, OK” odmah razvejava sve iluzije da ćemo se ovde susresti sa nekim starcem koji lamentira nad boljim vremenima – ne, naš pevač odmah reži, a grupa prži, dok vam zajedno ne razbucaju sve predrasude, pri čemu Elvis neštedimice troši stihove na opraštanje od nekog, zabrinjavajuće zvučeći kao da se oprašta od nas, uz jedno jetko “zbogom – niko nije u pravu, niko nije u krivu”. Teško da bilo ko osim njega ima snagu da započne album opraštajući se zauvek. Odmah potom, naslovna “The Boy Named If” ne da nam ni za trenutak da se opustimo, u grandioznom zahvatu opisujući glavnog junaka kao našeg izmišljenog prijatelja, koji može sve ono što mogu imaginativna bića, praveći dodatan obrt iz koga shvatamo da i on možda zamišlja nas – sa porukom da jedino u mašti postojimo i mi i on.

Odavde postaje jasno da nas Elvis uvodi u privatan svet u kome je toliko toga jednom davno bilo moguće, a svašta se nije desilo. “Penelope Halfpenny” posvećena je njegovoj profesorki, a možemo samo zamisliti kakav je utisak ostavila, kad joj je spevao pesmu posle toliko decenija. Ovom mini ciklusu pripadaju i “The Death of Magic Thinking” o prvom, zbunjujućem seksualnom kontaktu sa suprotnim polom do kog je došlo u igri; “What If I Can’t Give You Anything But Love?” sa neverovatnom neposrednošću rekonstruiše emotivno raskršće i preteći kolaps dvoje preljubnika; elegična “Paint the Red Rose Blue” zaokružuje ovaj tok misli evocirajući jednu tužnu ljubav, estetski se oslanjajući na Costellovu uspelu obradu starog kantri hita “Good Year for the Roses” (original George Jones 1970, verzija 1981).

Prelomni vrhunac albuma “The Boy Named If” čine dve numere koje spadaju među Costellove najbolje trenutke uopšte: pre svega, fenomenalna kratka storija “My Most Beautiful Mistake”, u kojoj se onehitwonder pevač susreće sa lepom konobaricom. Oboje su na margini društva i uspešne ljude viđaju samo iz daljine, ali dok on sanja da je sreo svoju muzu koja će mu pomoći da povrati slavu, ona je sigurna da je u pitanju još jedna propalica i donosilac nesreće. Pravo remek-delo je “Magnificent Hurt”, koju je prosto nemoguće prepričati – dovoljno je da vam prenesemo kako je reč o opasnoj rokerčini, ukrašenoj disonantnim gitarama, što verno prenose osećaj neizvesnosti prilikom još jednog fatalnog muško-ženskog susreta.

Već znamo da život piše i mračne stranice, te nam tako Elvis usput senči storiju pogledom na egzistencije s one strane zakona, što se odvijaju tu negde pored nas: u prigodno kabaretski raspevanoj “The Man You Love to Hate”, kriminalac koji sam sebi piše zakone, rekapitulira svoj put okružen širokim društvom čiji smo i mi deo, dok na “The Difference” ispovedna naracija ćerke razotkriva činjenicu da je ubila oca jer je bila žrtva njegovog seksualnog zlostavljanja. Album se ipak zasluženo smiruje magičnom “Trick Out the Truth”, u kojoj se u fantazmagoričnom nizu navode junaci popularne kulture i raznih legendi kao da su deo svakodnevnog života, od Lady Godive do Godzille, od braće Marx do Gustava Mahlera – oni to i jesu ako ste ga proveli maštajući o njima u svojim paralelnim egzistencijama, što je najbolji način da nadmudrimo stvarnost. Tako se vraćamo na početak i temu izmaštanog života.

U tome je čarolija ovog po svemu neobično dobrog albuma: on ima elemente autobiografije mladog Declana Patricka McManusa, pre nego što je izmislio umetničko ime, kombinujući u njemu rok Boga i bakino devojačko prezime, da bi odsanjao svoj san. Jer dečak zvani “ako” – to je on sam.

Pred nama se tako ukazuje početna tačka jednog života datog popularnoj muzici, koji je ovim dobio opravdano metapoetsko zaokruženje, za koje su sposobni samo oni istinski veliki.

Iz istog broja

68. NIN-ova nagrada za roman godine

Velika „Deca“ i male priče

Teofil Pančić

Roman

Banatski Makondo

Marija Nenezić

Roman (2)

O dosezanju slobode

Ivan Milenković

Film: Tri premijere

Nostalgija, tabui i lepe razglednice

Zoran Janković

Premijere

Ispravna namera… i toliko

Marina Milivojević Mađarev

Pozorište

Bog je povučen sa scene

Nataša Gvozdenović

In memoriam: Radovan Beli Marković (1947–2022)

Nesagledivo čudovište

Dragan Todorović

In memoriam: Aki Rahimovski (1955–2022)

Laganini po sredini

Petar Janjatović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu